Mitovi o deci u doba korone (a i u svako drugo doba)

Kao što mitovi predstavljaju neistinite priče koje sadrže zrno intuitivne istine i potrebu da se objasne pojave za koje nemamo druga, racionalna objašnjenja, tako je i sa pogrešnim uverenjima o deci, koja su navedena u ovom tekstu.

Iz prirodne potrebe da ih zaštitimo od nesreća i povreda od kojih isuviše često deca nisu izuzeta (mit broj 1), kao i od neprijatnih emocija sa kojima smo se i sami toliko puta suočavali (mit broj 2), ali i iz želje da napravimo kutak u kojem je bezbrižnost i prijatnost jedini princip (mit broj 3), mi gradimo mitove koji su u funkciji lakšeg suočavanja odraslih sa težinom egzistencijalne pozicije jednog deteta.

Mit broj 1: Ma sreća pa su mali, pa ne razumeju šta se dešava

Ključna stvar je da ako se nešto dešava – bilo da je poplava, izolacija usled korona – virusa ili porodična svađa – neće proći neopaženo pored deteta. Dete predškolskog uzrasta jeste u procesu razvijanja svojih saznajnih funkcija i na samom početku emocionalnog opismenjavanja, ali to ne znači da ga događaji oko njega ne dotiču. Naprotiv, ovo je period najveće plastičnosti mozga što znači da ga praktično događanja u najranijem detinjstvu ključno oblikuju i određuju njegovo kasnije funkcionisanje. Sve ovo znači da je tačan onaj kolokvijalan opis koji kaže „deca upijaju kao sunđeri.“

Činjenica je da deca registruju sve što se neposredno oko njih događa i pokušavaju da događaje razumeju i smeste u neki svoj referentni okvir, na osnovu svojih dečjih kapaciteta. Ovo nosi veliki rizik da, ukoliko tokom ovog procesa ne dobiju adekvatnu podršku, podsticaj i informacije od značajnih odraslih, usvoje pogrešno razumevanje realnosti. Na primer, ako ignorišemo tugu deteta kao emociju koja može da se javi u novonastalim okolnostima, umanjujemo je rečima „ružan/ružna si kad plačeš“ ili izbegavamo da razgovaramo o ovoj emociji otvoreno, ostavljamo dete zbunjeno, u pokušajima da otpiše i ne prihvati tužnog sebe i na ovaj način doprinosimo formiranju budućeg odraslog koji ne zna šta da radi sa ovom emocijom kada se javi u kasnijem dobu, beži od nje i ne koristi njene potencijale za rast.

Mit broj 2: negativne emocije su jako loše za dete i treba ih izbegavati

Obično pod negativnim emocijama se misli na tugu i ljutnju, iako bi bilo preciznije da kažemo da one jesu neprijatne, ali ne i negativne u kontekstu psihološkog rasta i razvoja. Uzmimo za primer aktuelnu situaciju izolacije u kojoj su deca izgubila redovan tok aktivnosti iz kojih crpe zadovoljstvo. Prirodna reakcija na svaki značajan gubitak jeste emocija tuge. Proces tugovanja obuhvata niz neprijatnih fizioloških reakcija, ali i veću pasivnost. Pa šta je tu onda dobro?

Činjenica je da tuga, kao i svaka druga emocija donosi niz značajnih informacija o nama samima, npr. šta nam je stvarno bitno i ispunjavajuće. U datoj situaciji izolacije, najčešće se javlja tuga kao reakcija na nemogućnost druženja i igre sa vršnjacima. Sa ovim iskustvom dete ima jasniji doživljaj važnosti određenih aspekata života (druženje, prijateljstvo) i da gubitak toga dovodi do neprijatnih emocija, koje je na sreću moguće prevazići i bolje razumeti uz pomoć odraslih. Ono što je jedna od najvažnijih stvari na kraju procesa tugovanja jeste prilagođavanje novonastalim okolnostima. Ovo ne znači samo pasivno prihvatanje stvari onakvim kakve jesu i tugovanje za onim kakve su bile, već znači i uviđanje novih mogućnosti za uticanje na pojedine aspekte života na načine koje do sada nismo imali u repertoaru.

Neverovatno važnu ulogu u ovome igraju vaspitači predškolskih ustanova koji rade upravo to – podsticanjem angažovanja dece i roditelja da nastave da se uključuju u različite aktivnosti, uprkos zatvorenim vrtićima, a zatim deljenjem rezultata tih aktivnosti sa drugom decom i pokretanjem tema zajedništva (npr. nastavilo se pravljenje čestitki za rođendan drugarima koji su ih proslavili u vanrednom stanju i slanje putem društvenih mreža), ali i tema koje doprinose normalizaciji trenutne situacije (nastavlja se i učenje o proleću, slovima, učenje priča i pesmica), vaspitači su oni koji deci demonstriraju na koji način ona mogu da utiču na formiranje novih opcija za življenje u vanrednim okolnostima i na taj način povrate osećaj kontrole. Ova deca potencijalno odrastaju u ljude koji, na osnovu svojih ranih iskustava, znaju da u životnim krizama uvek postoji više opcija za njihovo razrešavanje.

Mit broj 3: kada ponovo krenu u vrtić (školu), spontano će se vremenom vratiti i radne navike

Radna navika je ponašanje koje deca uče i stiču ponavljanjem. Ona omogućava detetu da aktivno učestvuje i u aktivnostima koje su zahtevne, teške ili nezanimljive za dete, a potrebno ih je realizovati kao preduslov za neka buduća znanja i veštine.

Situacija vanrednog stanja dovodi do potpunog menjanja svakodnevnih rutina i aktivnosti i u ovim okolnostima posebno održavanje radnih navika može da bude ugroženo. Ovo ne znači da u vanrednim okolnostima treba insistirati na strožijoj disciplini, znači samo uvažavanje saveta o struktuiranju vremena i nastojanje da se što više od postojećih navika (higijenskih, navika učenja i fizičkih aktivnosti itd) očuva kako bi se na njih nadovezali kasniji zahtevi koji će se javiti kada se život normalizuje.

Jednako je važno negovanje svih onih aktivnosti igre i zabave i istinskog uživanja deteta, jer upravo ove aktivnosti jesu rezervoar neophodne energije za realizaciju zadataka u kojima deca i ne uživaju mnogo.

Iako nekad zahtevnije, nemerljivo je značajnije za celokupan dečji razvoj, da se u životnim krizama i stresnim situacijama u kojima se dete nađe, sa detetom podele veštine suočavanja sa aktuelnom situacijom, bez umanjivanja uticaja koje neki događaj može da ima po dete. Iz ovih razloga, iako dnevno – političke demagogije i populizmi čine da budemo odbojni prema ideji da je kriza razvojna šansa, u slučaju rasta i razvoja dece, ona to zaista jeste. I potpuno je na nama kako ćemo da je iskoristimo.

Marija Perić,
Stručni saradnik – psiholog PU „Bambi“ Paraćin

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *