Zakon o pravima deteta ograničava uticaj roditelja, smatra Zoran Milivojević, psihoterapeut,
dok mr Kristina Brajović Car, njegova koleginica, tvrdi da tradicionalni metod vaspitanja treba promeniti.

 

Zoran Milivojević osporava novi zakon jer smatra da će se država njime umešati u odnos roditelja i dece.

– Zakon ima pedocentričan pristup, što znači da je fokusiran samo na dete i njegov interes, dok se roditeljska prava i potrebe zanemaruju, a sve to na kraju donosi rešenja koja su loša po dete. Ovaj predlog uvodi kao „civilizacijski napredak“ anarhiju u porodicu jer nerazumno izjednačava dete i roditelja. Zakon bi, primera radi, detetu od 10 godina dao mogućnost da povede sudski proces protiv svojih roditelja. To u velikoj meri ograničava i guši prava roditelja koja su zagarantovana upravo Konvencijom o pravima deteta Ujedinjenih nacija, na koju se predlagači zakona pozivaju – kaže Milivojević.

Biće cinkarenja

Naš sagovornik ocenjuje da će se, ukoliko zakon bude usvojen, roditeljska moć biti sve manja, a moć dece sve veća. Klinci će se opirati naredbama roditelja jer im se ne dopadaju, iako su i te kako korisne za njih. Zakon, kaže Zoran Milivojević, takođe otvara prostor za zloupotrebe, odnosno za širenje lažnih optužbi bilo da one potiču od dece, supružnika, komšija…

– To potvrđuje i iskustvo zemalja koje su donele rešenja slična onima koja se i kod nas predlažu. I tek da se zna, suprotno uvreženom mišljenju kako je vaspitno udaranje po guzi zabranjeno u velikom broju zemalja, to jednostavno nije tačno. To je učinilo veoma malo država, a među njima nisu ni SAD, ni Velika Britanija, ni Belgija, ni Irska, ni Francuska…. – kaže Milivojević.

On ističe da vaspitavanje, koliko god nam se to na prvi pogled činilo lošim, mora da sadrži nasilje, prinudu ili pritisak, a ponekad je vaspitna ćuška iznuđeno rešenje.

Ove metode u 99 odsto slučajeva nisu grube, a naročito nisu brutalne, pa moraju da postoje kako bi se dete socijalizovalo.

I zato je autoritet roditelja nužan jer, plašeći se reakcija roditelja, deca počinju da rade stvari koje im i nisu prijatne, ali su korisne da bi se ona razvila u zdrave i samostalne ličnosti.

Nekad se znao red

– Autoritet ima dve strane. S jedne strane znači ljubav, podršku, pohvalu, usmeravanje, a s druge zabranu, kritiku, kaznu, naredbu. Roditelj koji želi da bude autoritet mora da radi i jedno i drugo – kaže Zoran Milivojević

Do urušavanja autoriteta kod nas, tvrdi Milivojević, došlo je zbog primene vaspitnih teorija koje su došle sa Zapada, a koje smo nekritički prihvatili kao napredne.

– Iz tih teorija, koje se preporučuju poslednjih tridesetak godina, nestala je kazna, a autoriteta bez kažnjavanja nema. Ranije je vaspitavanje dece bilo strogo, zahtevala se disciplina, bez puno pokazivanja ljubavi. Sada se insistira samo na ljubavi, a disciplina se zaboravlja. Rezultat ovakvog vaspitavanja jesu razmažena i prezaštićena deca, koja u stvari vladaju roditeljima, a ne oni njima i koja su, kada odrastu, nesposobna za samostalan život – ističe Milivojević.

 

Mr Kristina Brajović Car, psihoterapeut i predavač na Fakultetu za medije i komunikacije, smatra da novi zakon neće otežati roditeljstvo jer svakako treba preispitati tradicionalne vaspitne metode, roditeljsku ulogu i moć.

Ona ocenjuje da je zakon između ostalog i preventivan i da treba da pomogne roditeljima da prave razliku između zlostavljanja i prihvatljivih disciplinskih mera koje imaju za cilj učenje o granicama i rizicima.

Roditeljima, dodaje naša sagovornica, nije uvek lako da u kritičnim situacijama odaberu adekvatnu vaspitnu taktiku, niti da savladaju emocije koje mogu da budu i negativne.

– Zakon će njima najviše koristiti jer će im zakonska ograničenja pomoći da ne posežu za pogrešnim vaspitnim metodama.

Kaznu ostavite za kraj

Demonstriranje fizičke nadmoći radi kontrole dečjeg ponašanja ima samo kratkoročne efekte, tvrdi naša sagovornica i objašnjava da će se dete koje strahuje od kazne samo suzdržavati od neželjenog ponašanja u prisustvu roditelja.

– Dugoročno gledano, deca vaspitavana pretnjama i kaznama imaju manjak samopoštovanja i samopouzdanja, pod stresom su i često postaju nasilna, bilo verbalno bilo fizički – kaže ona.

Naravno, postoje situacije u kojima roditelji moraju oštrije da reaguju, grdnjom, kaznom i ograničavanjem nekih dečjih zadovoljstava, ali ni tada, poručuje Kristina Brajović Car, ne smeju da ugroze dečje intelektualne kapacitete niti da ih emotivno povrede.

Ona smatra da su urušavanju autoriteta zapravo doprinele promene u društvu poslednjih decenija, to jest društvena nestabilnost i ekonomska neizvesnost, što roditeljima otežava da pruže zaštitu i sigurnost deci.

Uz to, dodaje naša sagovornica, i sami roditelji često odbijaju da idu ukorak s vremenom i ne pokazuju dovoljno spremnosti da sagledaju promene konteksta življenja iz ugla deteta, a samim tim i sadržaja dečjih problema i potreba.

Obaveza roditelja, kao figure od autoriteta, jeste da motiviše i šalje pozitivne ohrabrujuće vaspitne poruke kroz svoj primer, kao i da prepozna i podrži dobre kvalitete svog deteta.

– Autoritet se često veoma pogrešno shvata kao nešto što podrazumeva isključivo raspolaganje pravom na kaznu i zabranu. Kazna je uvek drugorazredno vaspitno rešenje – zaključuje Kristina Brajović Car.