Život posle izolacije i „nova normalnost“ – kako da se pripremimo?

Nakon skoro dva meseca izolacije zbog pandemije korona virusa, počelo je popuštanje mera. Željno iščekujemo kraj vanrednog stanja, a kako da budemo spremni za život koji će svakako izgledati dugačije nego pre kovid-19

U Srbiji je vanredno stanje zbog pandemije korona virusa proglašeno 15. marta. Izolacija, socijalna distanca, maske i rukavice, postale su naša svakodnevica.

Koliko god da nam je dozlogrdio takav život, dok iščekujemo da se proglasi kraj epidemije, ne možemo da se ne pitamo šta nas čeka u budućnosti? Pričamo o povratku u „normalu“, ali kako će izgledati ta „nova normalnost“?

Nedavno je u „Gardijanu“ objavljeno istraživanje kliničnog psihologa Stivena Tajlera u kojem je učestvovalo 7.000 odraslih osoba iz Amerike i Kanade. Interesantan podatak je da se čak 75 % njih dobro nosio sa ovom situacijom, dok se kod 25 % razvio kovid stresni sindrom. Reč je o osobama koje su generalno zdravstveno osetljivije (hronični bolesnici) ili su imale neki vid socijalne anksioznosti i kod kojih je bio izražen osećaj panike i straha od smrti, od zaraze. Po pravilu, to su ljudi koji su po celi dan slušali vesti, kliktali“ na kovid naslove na društvenim mrežama. I po pravilu, to su osebe kojima je potrebna stručna pomoć.

Kakva je situacija u Srbiji? Koliko dobro smo se mi nosili sa epidemijom, govori prof. dr. Aleksandra Đurić, CTA psihoterapeut i trener u Psihoresurs savetovalištu. 

U praksi sam primetila da se dosta ljudi u Srbiji prilično dobro nosi sa situacijom. To ne mora da znači da se neće kod njih razviti neki vid anksioznosti kasnije, kad sve prođe. Iskustvo sa sarsom je pokazalo da je 10 % ljudi po završetku epidemije osećalo posledice stresa. Ako primenimo na današnju situaciju, to nije neočekivano, niti nelogično – već dugo smo zatvoreni, nalazimo se u neobičnim uslovima, partneri koji nisu u dobrim odnosima prinuđeni su da žive u malom prostoru… Tako da može da se očekuje da će se te ’markice’ negativnih emocija, kako mi to zovemo u transakcionoj analizi, nakupiti i manifestovati kroz neku vrstu promene raspoloženja i anksioznosti.

Svi jedva čekamo da nam se život vrati u normalu, da se družimo i viđamo, ali kod mnogih je strah i dalje prisutan.

Koliko god da smo mentalno stabilni, izolacija je prouzrokovala određeni nivo anksioznosti i frustracija, željni smo kontakata, željni smo povezivanja. Tu primećujem krajnosti. Postoje oni koji su uplašeni, što zbog toga što su rizičnoj kategoriji (hronični bolesnici) ili imaju nekog u toj grupi, nekog ko je oboleo, i postoji druga krajnost – oni koji sve negiraju, imaju stav da je sve ovo zavera, da realno nismo u opasnosti i sl, što je takođe neka vrsta odbrambenog mehanizma. Svako se okreće i sluša on što im odgovara: oni koji su u strahu – po celi dan će slušati informacije koje potkrepljuju njihov ’skript’, oni koji žele po svaku cenu da izađu – negiraju sve što čuju, kažu da je sve ’naduvano’ itd. Postoji i ta zlatna sredina, ljudi koji uključuju svoje odrasle kapacitete i posmatraju situaciju racionalno. Mislim da treba da postoji jedna zdrava doza samokontrole, neki zlatni balans, ne treba preterivati, po celi dan slušati i razmišljati o bolesti, ali i ne treba negirati situaciju. Ne možemo da poričemo da je određen broj ljudi imao koronu i da nisu lako kroz to prošli. Ako osećanjima bojite realnost, teško da ćete objektivno sagledati situaciju.

Mogući problemi u budućnosti?

Mislim da ćemo se u budućnosti još više okretati digitalnim mrežama. To je imalo smisla u izolaciji, ali sada… Brinu me ove mlade ganeracije koje stasavaju, brine me da ne ostanu u tom modelu komunikacije. Nadam se da neće. Socijalnu interakciju ne može ništa da nadomesti. Što opet ne znači da se sedi po kafićima i gleda u telefon.

Izvor: Guliver/Getty images plus/iStock/kzenon

U poslednja dva meseca društvene mreže su bile naš „prozor“ u svet, naše igralište, naši kafići, porodični skupovi… Koliko su nam one pomogle da sačuvamo zdrav razum, a koliko su odmogle?

Koliko nam je dobra donela ova digitalna tehnologija, povezivali smo se sa dragim ljudima, održavali kontakte, pa i u praktičnom smislu – naručivali hranu, s druge strane nam je odmogla. Postoji mogućnost da digitalni momenat, koji je nadvladao u ovoj izolaciji, još više ’gurne’ ljude u otuđenost, posebno one koji inače imaju tendenciju povlačenja u sebe i pate od socijalne anksioznosti. Ne poseduje svako sposobnost da se distancira. Psiha je čudna, ona će selektivno uzimati informacije koje će potkrepiti ono što ta osoba misli i oseća. Zato, hajde da se odmaknemo malo od društvenih mreža, da prošetamo sa decom, da se fizički pokrenemo, da izađemo iz tog virtuelnog sveta.

Uz toliki priliv informacija i ulazak u novo „poglavlje“ borbe sa pandemijom, šta je savet? Kako da se ponašamo?

Definitivno se treba potruditi da se izolujemo od informacija koje nas preplavljuju. Naravno, treba biti u toku s novim merama i propisima kako ne bismo pogrešili. Humor, razmena iskustava, otvorena komunikacija, to mogu biti momenti koji mogu da ’probiju led’ kada se jednom vratimo u komunikaciju ’licem u lice’.Mi imamo poprilično dobar mehanizam odbrane. Svi smo kroz ovo prošli manje-više zajedno… Zato treba postavljati otvorena i direktna pitanja: kako si provodio vreme, šta si radio, kad ti je bilo teško…, pa ispričati svoj doživljaj. Ljudima je jako bitno da mogu da se povežu sa osobom sa kojom komuniciraju, svi smo ljudi, bitno je znamo da nismo sami, da niko nije ni ‘lud’, svi smo imali uspone i padove. Podrška je jako bitna, ako je nemamo u porodici, među prijateljima, onda možda se obratimo nekom savetovalištu. Povratak ljudskom kontaktu nas povezuje i to je ključno.

Najavljeno je popuštanje mera, neke promene su već počele – otvorene su zanatske radnje, saloni, teretane, a uskoro će krenuti i međugradski i gradski prevoz… Ono što mnoge brine jeste povratak na posao. Da li će novi uslovi rada biti bezbedni, kako ćemo držati distancu u prevozu, hoćemo li biti zaštićeni?

Logično je da postoje realan strah i nelagoda, jer je činjenica da epidemija nije prošla. Postoji i strah od ekonomskih teškoća, gubitka posla, mnogima su smanjene plate… To su sve realni strahovi i suočavanje sa problemima koji nas tek čekaju, i nešto na šta ćemo morati da se adaptiramo. Moj savet je da se fokusiramo na pozitivne aspekte. Kako je propisano, na poslu će morati da bude ispoštovana socijalna distanca, higijenski uslovi i sve ostalo. Veća socijalna anksioznost bi bila kad bi nas odjednom gurnuli u ’normalne’ uslove. Ove postepene mere i strategiju treba da posmatramo kao nešto pozitivno, nešto što nam govori da poslodavci brinu u nama, a to će nam uliti poverenje i umiriti psihu.

Kad govorimo o prihvatanju ove neke „nove normalnosti“, obično mislimo na psihološku adaptaciju. A šta je sa našim ponašanjem?

Otvoreni su saloni, teretane, jedan broj ljudi jedva čeka da pohrli ponovo u kafiće, kod frizera… Treba da budemo odgovorni, da budemo svesni posledica našeg ponašanja. Neće propasti svet ako još malo sačekamo. To što nam se tolerancija na situaciju povećava, ne znači da treba da budemo neodgovorni. Nismo odgovorni samo za sebe, već i za druge. Moramo da se suočimo sa istinom da ćemo neko vreme živeti u potpuno drugačijem društvenom kontekstu. Više ćemo voditi računa o higijeni, brinućemo o socijalnoj distanci, putovanja – kad i dođe do njih će biti komplikovana…Promene će se i nakon vanrednog stanja nastaviti, zato umereno, dan po dan, korak po korak.

Najavljuje se taj „drugi talas“ epidemije na jesen, što dodatno izaziva strah kod ljudi, stvara se osećaj da se ova situacija nikada neće završiti. Kako da se pripremimo za njega?

To je primer kako se povećava anksioznost, kad razmišljamo o budućnosti koju ne možemo da kontrolišemo i da predvidimo. Ne možemo da živimo tri meseca unapred. Ne možemo sigurno da znamo, niti da kontrolišemo šta će biti. Važno je ’dekontaminirati’ tu fantaziju. Fokus treba vratiti u sadašnji momenat, da živimo u ‘sada i ovde’, jer to možemo da kontrolišemo. Treba da se usredsredimo na to kako se sada ponašamo i šta da učinimo da transmisija virusa ne raste.

Prof. dr. Aleksadra Đurić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *