Izgraditi sopstvenu ličnost kako bismo deci pružili srećno detinjstvo zahteva mnogo truda i još više lakoće. Kroz emocionalnu osvešćenost i igru Anita Marković svojim dugogodišnjim radom vodi decu i roditelje u avanturu porodičnih odnosa.
Koja je uloga roditelja? Zašto je za decu važna igra? Zanimljive tehnike koje možemo primenjivati bez obzira na godine. Teme su kojima nas Anita Marković podseća da pronađemo i negujemo razigrano dete u sebi.
„Mogu sebe da predstavim kao mastera defektologije koji se edukovao na različitim poljima, pa tako danas mogu da kažem da sam terapeut iz oblasti analize snova metodom intervjua, psihoterapeut iz oblasti transakcione analize (TA) i terapeut koji se bavi duhovnim isceljivanjima tehnikama ThetaHealinga i Timeline Healinga. Ipak, najviše volim da kažem da sam mama koja je sva svoja znanja i veštine ugradila u odnos sa svojom ćerkom Lirom. Volela bih da ukratko predstavim kako sam ja kao terapeut utkala svoja znanja u vaspitni proces sa svojom ćerkom, ali i tokom rada sa svom „mojom“ drugom decom“, govori nam Anita.
Stoga, od velikog je značaja da se pažnja roditelja aktivno usmeri ka preventivi kreiranja matrica negativnih uverenja i osećanja kod svoje dece.
Danas je o tome uveliko dostupno znanje kroz naučne radove Brusa Liptona, Džoa Dispenze, Grega Brejdena i mnogih drugih kako smo mi ti koji svojim mislima stvaramo svoju realnost.
Detinjstvo je mesto u kojem se to najviše događa, pre svega zbog manjka informacija, nezrelosti, pogrešnog razumevanja dešavanja u porodičnom okruženju i različitih uslova i startnih pozicija dece.
Kako bi definisala ulogu roditelja u životu deteta?
Roditelji su ključne figure koje mogu da pomognu da deca izrastu u osobe koje će imati što manji broj kontaminiranih uverenja o sebi, drugima i svetu, i time dobiju bolju šansu da izrastu živeći u skladu sa svojim najvišim potencijalom.
Verujem da roditelji mogu najbolje sagledati individualnost i posebnost svog deteta, jer oni su ti koji najbolje poznaju njegove jake i slabe strane.
Uključivanjem u svet svog deteta roditelji grade neraskidivu vezu poverenja, bliskosti i ljubavi, ne samo u odnosu na dete, već istovremeno i u odnosu na svoje unutrašnje Dete koje sada može da doživi i proživi i neka nedostajuća iskustva iz svog detinjstva.
Na taj način roditelj postaje prirodni “terapeut” istovremeno svom unutrašnjem detetu i svom rođenom detetu. Verujem da sa ovom svešću roditelji imaju veće šanse da napuste neke stare i nasleđene pakete poruka negativnih aspekata Kritikujućeg Roditelja, što bi doprinelo da se, kako to kaže Hedžis Kejpers, deca „osmele da žive, a prekidi komunikacije bi se drastično smanjili“.
Ovo ne menja potrebu za uključivanjem u psihoterapijski proces, već može da bude način da se ova potreba ni ne pojavi ili, ako je pomoć stručnjaka neophodna, da akcija roditelja uklađeno/kongruentno prati proces terapije i timski rad terapeuta, roditelja i dece.
Šta tebe vodi u tvom radu sa decom?
U svom radu sam se rukovodila praćenjem intuicije, bivajući spontana i kreativna u odabiranju odgovarajućeg pristupa i tehnika kako bih kroz pozitivan stav, verbalnu i neverbalnu reakciju detetu pružala odgovarajuće afirmacije i dozvole u cilju razvijanja motivacije.
„Reči, crteži, igra, pokret i fizičke interakcije, kao i stvaranje ’priča koje leče’“, kako navodi Poda, stvaraju podlogu za plasiranje nežnosti, razumevanja i dozvola na to da deca budu deca, kao i da je bezbedno da otkriju svoja osećanja i time podele svoj svet sa roditeljima.
Šta za dete predstavlja igra?
Najplodonosniji resurs u kontaktu i razvijanju odnosa punog podrške, razumevanja i poštovanja je kroz igru.
Kad god bih naišla na zanimljive ideje, ugrađivala bih ih u svoj rad i repertoar kreativnih ideja kako bih bila zanimljivija, mogla da priđem detetu i ostvarim što bolju vezu kroz koju zajedno možemo da se krećemo ka njihovoj psihološkoj dobrobiti i izlečenju, a istovremeno sam učila kako da dopustim svom unutrašnjem Detetu da se igra, istražuje i kreira.
Navela bih nekoliko zanimljivih načina kako roditelji mogu da oplemene svoje vreme sa decom i time dopuste da nešto novo nauče o deci i o sebi samima.
Psihološke vežbe kroz crtanje i vizuelizaciju po preporukama Vajolet Ouklander
- Naš svet u bojama, oblicima i linijama
„Hajde da zajedno zatvorimo oči i zamislimo svoj svet u bojama, linijama i oblicima. To ne mora da bude ništa realno – koristićemo oblike, linije i boje da dočaramo svoj svet. Hajde onda da nacrtamo ono što smo zamislili.“
Nakon ovog poziva, dete crta za sebe, a roditelj za sebe, ili se igraju svi članovi porodice. Svako može da pita onog drugog da objasni i dočara šta se odigrava na papiru u njegovom svetu boja, oblika i linija.
„Hajdemo sada da vidimo koje smo boje koristili… Kakav je naš svet? Koliko zauzima svaka stvar na papiru? Gde smo postavili sebe? Možemo da damo glas oblicima da vidimo šta oni imaju da kažu. Zamisli da si ti neki od delova svog sveta. Ima li nešto u tvom svetu da te brine ili plaši? Šta možemo da kažemo svojim brigama i razočarenjima? Šta je to što je veselo i lepo u našem svetu? Šta možemo da kažemo svojim radostima i osećanjima sreće? Šta je ta jaka linija u tvom svetu? Ima li išta u tvom životu što ti ne dozvoljava da činiš stvari koje želiš? Zamisli da je ta osoba ovde i kaži joj, ili ako je ta osoba neko od nas – slobodno joj kaži.
- Crteži porodice
Hajdemo da se igramo crtanja naše porodice kao da smo simboli ili životinje.
„Zatvori oči i pođi u svoj prostor. Zamisli svakog člana naše porodice. Ako bi ih nacrtao na parčetu papira kao nešto na šta te podsećaju, a ne kao realne osobe, šta bi to bilo? Ako te neko iz tvoje porodice podseća na leptira zato što mnogo leprša okolo, je li to ono kako bi ga nacrtao? Ili te možda podseća na krug, jer je uvek oko tebe… Počni sa onim na koga prvo pomisliš. Ako zapneš, zatvori oči i vrati se u svoj prostor. Možeš da koristiš grudvice boja, oblike, predmete i stvari, životinje, ili bilo šta što ti padne na pamet.“
- Igra vijuge
Svako bira svoju boju. Biramo ko počinje prvi. Na primer, roditelj zatvara oči i plavom bojom na praznom papiru pravi neku vijugu. Dete svojom bojom od te plave vijuge pravi neki crtež. Onda se uloge menjaju i sada dete žmuri i crta svoju vijugu roze boje, a onda roditelj docrtava svojom bojom.
Kako se procedura nastavlja oni govore jedno drugom o crtežu i tada se javlja i drugi materijal.
- Upoznajemo se
(Nacrtaj kako se osećaš kada ne možemo da izađemo napolje zbog korona virusa.)
Prirpemiti veliku figuru deteta na papiru, uz sledeće uputstvo: „Nacrtaj kako zamišljaš svoje telo u bojama, oblicima, linijama. Zatvorenim očima zamisli sebe pred sobom“.
Nacrtaj nešto što ne voliš da ja radim, a i ja ću to uraditi.
Nacrtaj nešto što te brine ili što te plaši.
Nacrtaj tri želje.
Neka dete kaže šta roditelj da nacrta, a onda roditelj to crta.
Smeh kao najbolji lek
Indijski doktor Madan Katarija je koncipirao jogu smeha kao kombinaciju dubokog disanja i vežbi smeha koje izazivaju u čoveku razigranost kao kod deteta. Smeh stvara jake veze među onima koji se zajedno smeju, čime se aktiviraju novi i pozitivni osećaji u našoj podsvesti.
Razigrane igre smeha utiču na to da drugačije sagledavamo situaciju kada na nju naiđemo u stvarnom životu, te tada više nismo programirani na paniku i stres, već na smeh i pronalaženje pozitivnog rešenja.
Smejanje može da pomogne deci da se lakše suoče sa stresom i sa nagomilanim emocijama koje nose u sebi. Ove vežbe pomažu da ublažimo inhibicije i stidljivost, pa nam namešteni smeh preraste u bezuslovni, otvoreni smeh.
Koristi od vežbi joga smeha u radu sa decom su višestruki: povećanje energije, poboljšanje mentalnog stava, poboljšavanje kvaliteta komunikacije, razvijanje boljeg kontakta i volje za učenjem, inovacijama i kreativnošću, problemi sa disciplinom se umanjuju, povećava se motivacija i povezivanje. Izdvajam nekoliko primera, a roditelje i decu pozivam da upotrebe svoju maštu i da smisle neke svoje vrste smeha.
- Brbljanje
Jezik zvukova, tj. osmišljenih reči bez ikakvog značenja – može da teče brzo ili sporo; na zadatu temu izražavamo sreću, ljutnju, strah ili tugu; jedan započne, a sledeći nastavi od poslednjeg što je zapamtio, i tako dalje.
- Milkšejk smeh
U jednu ruku stavi se zamišljena čaša sa jagodama, a u drugu ruku čaša sa bananama. Pomešamo sastojke i uz glasne zvuke zadovoljstva i smeh popijemo – svako predlaže neku svoju varijantu.
- Smeh mentalnog konca za čišćenje glave
Mogu da se čiste misli, emocije, lenjost i slično. Zamišljeni konac kobajagi provlačimo kroz uši i čistimo uz smeh – poželjno je govoriti šta se čisti: loše misli, zabrane i drugo. Kada se završi, izvlačimo konac i bacamo ga ili spaljujemo.
- Ptičiji smeh
Glumimo kako se smeju kokoška, petao, pingvin i kondor, a na kraju se grlimo smejući se sve vreme.
- Veslajući smeh
Svi sede jedan iza drugog sa raširenim nogama, kao da smo u velikom čamcu. Proveravamo naglas jesu li svi spremni, a onda može i priča kako se spuštamo niz brzake, voda prska, naginjemo se levo i desno, a onda puštamo da unazad padnemo jedni preko drugih uz smeh.
Kako bi opisala proces vaspitanja emocionalno pismenog deteta?
Roditelji i staratelji su najvažnije figure u detinjstvu dece, pa tako deca usvajaju emocionalne obrasce i ponašanje baš od njih.
Smatram da je stvar higijene da se mi kao odrasli bavimo sobom i svojim rastom i razvojem. Postoje različiti načini, pa stoga ne bih o njima sada. Ono što je sigurno je da je stabilan roditelj izvor prave podrške u razvoju svog deteta.
Izdvojiću neke važne smernice koje sam najvećim delom naučila od Kloda Štajnera, jednog od najznačajnijih autora iz oblasti transakcione analize:
- Pružiti podršku da dete razume zašto se oseća na način na koji se oseća.
- Razvijati empatiju kod dece, da ukoliko nekoga slučajno povrede mogu i da se izvine.
- Biti iskren sa decom!
- Ne udarati dete!
- Slobodno grliti i ljubiti decu, uz puno izjava koliko ih volite.
- Biti strpljiv i dosledan u stvarima kojima ih podučavate.
- Šta ako roditelj zbog trenutne slabosti napšravi neku omašku u ponašanju – na primer izviče se, ili kada se naljuti neće da obraća pažnju na dete? Nikada nije kasno da se roditelj, kada je spreman i emotivno stabilan, vrati na taj trenutak da se izvini i objasni zašto je tako reagovao.
- Razumeti i prihvatiti osećanja svoje dece.
- Koristiti emocionalno pismene medije: knjige, filmove, pozorišne komade i drugo.
- Naučiti decu emocionalnoj samoodbrani, tako da na lep način nauče da poštuju svoje granice i da imaju pravo da odbiju ono što im se ne sviđa: „Ne dopada mi se to. Molim te, prestani. Ne sviđa mi se to“. Iskoristiti lutkice i igračke i vežbati različite scenarije smišljanjem različitih prilika.
- Dopustiti sebi da se uplovi u dečji svet mašte i snova i biti zahvalan za tu privilegiju.
Tekst: Jelena Drekić https://www.originalmagazin.com/psihologija/uloga-roditelja-odnos-roditelja-i-dece-anita-markovic/
website: www.anitamarkovic.com
- Zaštićeno: Literatura Ričarda G. Erskina za članove - 29/04/2024
- Gostujuće predavanje Tommy Ross-Williams - 22/04/2024
- Empatija i vršnjačko nasilje - 06/01/2024