Dobronamerna nametljivost…
Nema mnogo razlike od one koja nije dobronamerna. Preterana briga o nekome, ko nije tražio, davanje saveta i pružanje pomoći koji nisu traženi, podrazumeva otpisivanje kapaciteta te osobe kojoj „činimo uslugu“ i našu sopstvenu narcisoidnost. U našoj kulturi se ljudi sa ovakvim obrascima ponašanja jako često povezuju sa epitetom „dobre osobe“, ali da li je to onda istinska dobrota? Spasioci se u društvu neretko idealizuju, ali ako ne napravimo distinkciju između uloge Spasioca u psihološkoj Igri, tzv. „dobronamernog nametljivca“ i spacioca koji to jeste u realnim okolnostima kada je to zaista potrebno, osim što se ponašamo prema drugima na način koji ne zaslužuju i nije OK, uskraćujemo sebi spontane odnose koji uključuju istinsku bliskost.
Koliko je onda mali, odnosno veliki razlog za donošenjem odluke da dozvolimo ljudima da nam se obrate kada im je potrebno i za šta im je potrebno? Zaista nema potrebe misliti i činiti umesto drugih i kada to dubinski shvatimo, osećamo se zdravije, čistije…
Koliko god da je sam unutrašnji konflikt neprijatan prilikom raspršivanja u paramparčad romantizovane ideje o sebi kao isključivoj DOBROTI, i koliko god da nam teško padne žal, tuga i krivica koju osećamo što smo se na taj način ponašali prema divnim ljudima, posle toga sledi osvajanje premium nagrade za one koji pređu ovaj nivo izazova u igrici zvanoj ŽIVOT, u vidu oslobađajućeg osećanja blagoslovenosti i prelepe rasterećenosti.
Bezgranično sam zahvalna na mojim blagoslovima, koji su resursi iz kojih i od kojih imam priliku da učim, koji imaju strpljenja i znanja kako da odgovore da bi rast i razvoj išao u autonomnom smeru. 🙏❤
Teoretsko znanje o ovoj problematici je jedno, a primena i implementiranje u realan život, sasvim drugo, neprocenjivo!
Apsolutna je istina: Menjaj sebe, pa menjaš svet!

P.S. Svrha ovog posta nije „pametovanje“, mnogo pametniji od mene su ovo već davno i rekli i primenili, (hvala im, zahvaljujući njima, pored ostalih meni važnih ljudi, i imam priliku da saznam i promenim), ali
1. Daje informacije
2. Podstiče me na razmišljanje: Koliko zapravo prave bliskosti postoji među nama?
A onda to otvara novo pitanje: Koliko želimo da je bude?
Što nas vraća na našu odgovornost i ono što mi možemo učiniti.