Piše: Anita Marković, CTA

U poslednje vreme u Srbiji svedočimo intenzivnim raspravama o tome ko može, a ko ne može da bude psihoterapeut. Ovaj tekst nije napisan kao odgovor na pojedinačne stavove ili kao zauzimanje strane u polarizovanom diskursu, već kao pokušaj da se rasprava vrati na nivo zajedničkog promišljanja: šta je zaista OK za javni interes?

Polazište: javni interes kao osnovni kriterijum

Psihoterapija je društveno odgovorna disciplina koja postoji zbog ljudi kojima je potrebna podrška. Ako javni interes postavimo kao krovni kriterijum, onda rasprava ne može započeti pitanjem „ko sme“, već pitanjem: da li sistem ima kapacitet da odgovori na realne potrebe populacije? Odgovor će nam pokazati da psihoterapija ne može biti vlasništvo jedne discipline, niti privilegija pojedinih diploma.

Razumevanje potreba kao preduslov regulacije

Srbija ima približno 6,6 miliona stanovnika, od čega je oko 5,7 miliona starijih od 15 godina. Čak i uz izrazito konzervativne procene o učestalosti potrebe za psihoterapijom (npr. da samo oko 5% odraslih, tj. svaki dvadeseti ima potrebu za strukturiranom psihoterapijom i da je prosečan terapijski proces kratak – oko 8 seansi, što odgovara i nekim međunarodnim procenama), dolazimo do zaključka da je reč o višemilionskom broju terapijskih seansi godišnje.

Drugim rečima, dostupnost psihoterapije je pitanje javnog zdravlja i društvene stabilnosti.

Ako posmatramo temu na ovaj način, dolazimo do važnog uvida.

Čak i kada bismo (na osnovu javno dostupnih podataka) pretpostavili maksimalno povoljan scenario u kojem svi psihijatri i psiholozi rade psihoterapiju punim kapacitetom, teorijski broj dostupnih terapijskih sati ostaje višestruko manji od procenjene potrebe.

Ova procena je već optimistična, jer zanemaruje realne profesionalne uloge:

• psihijatri nisu isključivo psihoterapeuti: njihov rad uključuje dijagnostiku, farmakoterapiju i bolnički rad,

• psiholozi rade u mnogim oblastima koje nisu psihoterapija,

• svaki terapeut deo vremena mora posvetiti superviziji, edukaciji i profesionalnoj regulaciji.

Dodatni uvid donosi generacijska perspektiva.

Čak i da se svi svršeni studenti psihologije i psihijatrije odmah iz akademskih klupa posvete isključivo psihoterapijskoj praksi tokom čitavog radnog veka, ni tada sistem ne bi mogao da proizvede dovoljan broj terapijskih sati da bi zadovoljio potrebe populacije.Ovaj uvid, dakle, nije argument protiv bilo koje profesije, već poziv da ZAJEDNO prepoznamo ograničenja sistema koji nijedna profesija sama ne može da iznese.

Paradoks zaštite

U javnim raspravama često se čuje argument da ograničavanje psihoterapije na određene profesije predstavlja zaštitu kvaliteta i sigurnosti klijenata.

Međutim, ovde se pojavljuje paradoks:

Kada se pristup suviše suzi, smanjuje se broj dostupnih terapeuta, produžavaju se liste čekanja, a ljudi često traže pomoć van regulisanog prostora, što onda smanjuje, a ne povećava sigurnost.

Pokušaj zaštite kvaliteta kroz restrikciju tako, naizgled paradoksalno, može smanjiti dostupnost psihoterapije i time ugroziti javni interes.

U duhu već iznetih argumenata

Ovakva perspektiva ne počinje od nule. U javnom prostoru već su izneti relevantni argumenti o multiprofesionalnoj prirodi psihoterapije i o potrebi da se fokus pomeri sa osnovneprofesije na kompetenciju i kvalitet edukacije terapeuta. Istovremeno, stručna zajednica je ukazala da polarizacija, diskreditacija i gubitak profesionalne kulture narušavaju poverenje građana i udaljavaju nas od suštine: zaštite korisnika usluga, ali i profesionalnog integriteta psihoterapeuta i psihoterapije.

Zbog toga je možda vreme da raspravu pomerimo sa pitanja identiteta na pitanje odgovornosti.

Razumem da postoje različite perspektive, brige i profesionalna iskustva koja oblikuju stavove u ovoj raspravi, ali i verujem da je moguće da iz tih različitosti ne nastane podela, već širi okvir u kojem svako doprinosi zajedničkom cilju: sigurnom i dostupnom sistemu psihoterapije.

Dozvole iz TA perspektive

Iz perspektive transakcione analize kao psihoterapijskog modaliteta, osnovna filozofija „Ja sam OK – Ti si OK“ podrazumeva i određene profesionalne dozvole:

• OK je biti psihoterapeut.

• OK je biti psihoterapeut koji nije psiholog ili psihijatar, ako su jasno definisane i ostvarene edukacija, kompetencije i etički standardi.

• OK je imati različite profesionalne puteve koji vode ka psihoterapiji.

• OK je izraziti kritičko mišljenje na način koji ne oduzima dostojanstvo drugome.

• OK je tražiti regulaciju koja štiti i klijente i terapeute i sam sistem psihoterapije.

Ove dozvole nisu relativizacija standarda, već njihov temelj, jer razdvajaju pitanje profesionalne kompetencije od pitanja identiteta.

Zaključak: povratak osnovnom pitanju

Možda pitanje „Ko sme da bude psihoterapeut?“ treba transformisati u pitanje:

„Kako možemo zajedno da obezbedimo da ljudi koji pružaju psihoterapiju imaju jasne standarde edukacije, supervizije i odgovornosti, tako da građani mogu realno da dođu do pomoći odabranih i dostupnih terapeuta koja im je kontinuirano potrebna?“

OK-OK pozicija ne znači da se slažemo u svemu, već da verujemo da različiti putevi mogu voditi ka istoj odgovornosti, a ta odgovornost je jednostavna: da psihoterapija bude sistemski dostupna, bezbedna i dostojanstvena za svakoga kome je potrebna.

Možda pitanje koje danas stoji pred nama nije samo ko može biti psihoterapeut, već i iz koje unutrašnje pozicije govorimo o profesiji koju smo izabrali. Da li branimo granice struke ili nesvesno gradimo hijerarhije vrednosti među ljudima?

U tom duhu, sledeće dozvole nisu polemika, već podsetnik na prostor autonomije i dostojanstva u kojem psihoterapija može da raste.

TA dozvole u odnosu na autonomiju mišljenja i glasa

• OK je imati svoje mišljenje kao psihoterapeut, bez obzira na osnovnu struku.

• OK je govoriti na osnovu iskustva i znanja.

• OK je izraziti kritičko promišljanje na način koji poštuje druge.

• OK je ne slagati se, bez napadanja i skrivenih psiholoških transakcija.

• OK je ostati u OK-OK poziciji, čak i kada drugi nisu.

TA dozvole u odnosu na granice i profesionalno dostojanstvo

• OK je postaviti granicu kada je profesionalni identitet omalovažen.

• OK je ne prihvatiti diskaunt svog rada, edukacije ili kompetencija.

• OK je zauzeti se za profesionalni identitet i kompetencije koje su se gradile kroz visoke standarde procesa edukacije i treninga.

• OK je zaštititi svoju profesiju bez potrebe da umanjuješ druge.

• OK je da psihoterapija bude multidisciplinarna.

• OK je da postoje različiti putevi ka istoj profesionalnoj odgovornosti.

TA dozvole za klijente

• OK je da klijenti imaju pristup različitim tipovima psihoterapeuta.

• OK je da klijent bira terapeuta prema kompatibilnosti, a ne samo prema profesiji.

• OK je da klijent traži nekoga uz koga oseća sigurnost, kontakt i razumevanje.

• OK je da klijent bira pristup koji odgovara njegovim potrebama.

• OK je da klijent bude zaštićen od hijerarhijskih borbi među stručnjacima.

• OK je da klijent traži terapeuta koji razume i druge dimenzije iskustva, ako mu je to važno.• OK je da klijent bira ono što mu pomaže.

TA dodatne dozvole

• OK je biti OK, bez potrebe da budeš „više OK“ od drugih.

• OK je ostati u Odraslom dok kolektiv ulazi u psihološke Igre.

• OK je birati dijalog umesto polarizacije.

• OK je govoriti istinu sa poštovanjem.

• Ok je stajati u svojoj vrednosti nevezano za identitet profesije drugih.

• Ok je odabrati profesionalni integritet umesto potrebe da budem prihvaćen(a).