Često savetodavno radim sa roditeljima koji iznose strah da se dete neće opismeniti i
spremiti dovoljno dobro za školu, samim tim i za budući život, zato što nije fokusirano,
prisutno, ponaša se detinjasto. Kada otvorimo temu mogućih uzroka te nestalnosti deteta, često
vidim potpuno iznenađenje, zainteresovanost, a ponekad i nevericu na tim brižnim
roditeljskim licima – kada dođemo do toga da elementarna pismenost nije jedina koja će
odrediti budući kvalitet života njihovog deteta.

Prema brojnim aktuelnim istraživanjima u zemljama Evrope 1 podaci nedvosmisleno govore o
pozitivnom uticaju ranog emocionalnog opismenjavanja na socijalno, emocionalno i društveno
funkcionisanje dece, kao i na sam akademski uspeh. Sa druge strane, sa rastom emocionalne
pismenosti opada učestalost javljanja teškoća u mentalnom funkcionisanju kao što je
anksioznost, depresija, zloupotreba psihoaktivnih supstanci i antisocijalno ponašanje.

U uslovima u kojima je naša zemlja opterećena različitim nepovoljnim ekonomskim, socijalnim
i istorijskim faktorima, mentalno zdravlje njenih stanovnika je prečesto zanemarivano i ova
tendencija je u uslovima pandemije samo dobila na snazi. Ali dobile su na snazi i kampanje,
incijative i ideje kako da to promenimo. Primer jedne od takvih inicijativa se desio i u
predškolskoj praksi, od koje je, u skladu sa svime što sada već znamo o važnosti i plastičnosti
ranog razvoja, najvažnije krenuti ukoliko hoćemo da postavimo dobre temelje emocionalnog
funkcionisanja i otpornosti dece.

Tokom radne 2020 – 2021. godine, različite predškolske prakse su se u uslovima pandemije
preselile u onlajn prostor. U uslovima opšte izolacije i pokušaja da se održi kontinuitet
kvalitetne brige o deci i rada sa njima, povezivanje sa drugim ustanovama i razmena samih
stručnih saradnika (psihologa, pedagoga, stručnih saradnika za likovno, socijalnih radnika i
drugih profila u predškolstvu) među sobom je bila od suštinske važnosti, ne samo za proces
rada, već i kao sistem podrške samih stručnih saradnika i saradnika koji su se suočili sa
transformacijom svoje uloge. Prioritet u situaciji različitih vrsta pritisaka i zahteva koje je
pred praktičare stavila pandemija, bila je pre svega briga o dobrobiti vaspitača i medicinskih sestara – vaspitača kako bi se na taj način indirektno osigurala dobrobit dece u grupama.

S ciljem izlaženja u susret novonastalim zahtevima prakse, stručne sradnice iz dve ustanove su
povezale svoja znanja i iskustva u radionicu 2 za vaspitače kojoj je bio cilj jačanje njihove
rezilijentnosti kroz primenu koncepta integracije unutrašnjeg deteta koji nam dolazi iz
transakcione analize. Ovaj koncept nam omogućava uvid u obrasce ponašanja usvojene u
najranijem detinjstvu koji se aktiviraju u stresnim situacijama, a koji nisu funkcionalni u
sadašnjem trenutku.

Tokom realizacije radionice, posebno važno saznanje za učesnice se
ticalo prepoznavanja načina na koji odrasli često nesvesno upućuju poruke deci koje mogu da
iskrive njihovo shvatanje realnosti, što potencijalno kontaminira kasnije odraslo
funkcionisanje. U svetlu novostečenih saznanja, vaspitači su krenuli u razvijanje ideje o
određenoj organizaciji prostora soba u kojima deca borave, a koji bi bio u funkciji
konstruktivnog artikulisanja emocija i podržavanja njihovog unutrašnjeg slobodnog deteta. Na
ovaj način, praktičari su podstaknuti da kreativno, kroz vođenu analizu crteža, promišljaju
svoje emocionalne kapacitete, ali i praksu i da kao rezultat toga unaprede sredinu za razvoj
dece kroz formiranje prostorne celine nazvane kutak za relaksaciju. Kroz radionicu je usvojen
i prepoznat likovni izraz kao alat emocionalnog opismenjavanja.

Повезивање искустава и знања која иду из предшколске праксе са психолошким и
психотерапијским концептима, у систематичној и добро осмишљеној синергији, може да
допринесе развоју курикулума емоционалног описмењавања на раном узрасту. Другим речима,
психотерапија и психологија народу и то овом народу на предшколском узрасту који је
најотворенији да чује.

Marija Perić
Stručni saradnik – psiholog
PU „Bambi“ Paraćin