Ja ne znam više koliko ovde stojim,

a ti ne možeš opaziti nebeski svod

visokih, a nečujnih nota koje je srce komponovalo.

Predeo tako dugo zaključan u dubokoj tami

pod teškim lokotima sakriveno

da osećajno mesto niko ne može naći.

Bez najave i ključa, dospeše svetlosni zraci,

popuštaju lanci, otvoriše se zarđali katanci.

Morskim dubinama gledam te,

Ovaj tornado plaši me.

Nisam ja neko ko se ruši lako,

ipak nevidljivo mi je potkopalo tlo.

Pitam se otkud ove erozije i zašto?

Bez svedoka i tvrdih dokaza

tajnu čuva zaštitna kora,

istina obitava u promeni emotivnih godova.

Na tom boru ris

kao da dotače moga srca ambis,

ni iz čega satkana zanosna svila,

samo lažna istina i iluzija raširila svoja zavodljiva krila.

U praskozorje zašla bi u taj čudnovati svet,

da spozna mirise opojne i neznane zvuke,

poželela je da istraži ih sve,

vezane ne posežu ruke.

Maglovito bole sećanja kojih nema,

tekle su emocije nadrealnih reka,

nestani sa vetrovima nadanja,

odleti iz gnezda misli i osećaja

Ja nepomična, ni ti ništa nisi rekao,

samo nêma komunikacija,

ostaje u mojim rukama

srca moga tapija.

Između stroukova i ljubavi postoji veza, odnosno učenje razmenjivanja pozitivnih stroukova utiče na kapacitet za ljubav. Kritikujući Roditelj je izuzetno aktivan u sprečavanju razmene stroukova, samim tim i ljubavi (surovi superego).

On ima mnoštvo razloga zašto nešto ne bi trebalo da se desi (mogu biti zaštitnički, moralni, kontrolišući, tiranski…) i prilično je angažovan u sprečavanju ljudi da dobiju stroukove, kao i u ometanju razvoja svesnosti, spontanosti i bliskosti.

Bolna iskustva su oblikovala KR-a u limitirajući odbrambeni zid, koji štiti, kako nas od bolnih emocija i ljudi koji ih mogu prizvati, tako i u cilju zaštite drugih od nas samih.

Kada podignemo potporne i zaštitne zidove koji su previše jaki i visoki, od čvrstog materijala koji osigurava nemogućnost bilo kakve selektivne propustljivosti odvajaju nas i od osećanja nežnosti, vulnerabilnosti, ljubavi i ispunjenosti. Ničemu nepoznatom i novom pristup nije dozvoljen, pa makar ono imalo i potencijalno benefitni uticaj. 

Kod nerazrešenih i emocionalnih trauma čije posledice traju „psihološki zid“ je stabilno pozicioniran i čini se da nema tog intenziteta sile, niti zemljotresa koji bi srušio ovo mentalno utvrđenje. Posebno je takav opstanak osiguran na područjima koja su seizmički neaktivna.

Međutim, notorna činjenica je da je život nepredvidiv (čak i na takvim područjima) i katkad u izvesnoj suprotnosti sa logikom i statistikom, koliko god one svakodnevno pružale iluzorni osećaj predvidivosti i uporište sigurnosti.

Kada ničim izazvanim i najavljenim, pred nečijim prisustvom odjednom zidovi ne samo da pokažu velike pukotine, nego se možda i sruše do temelja, nastaju haotične i uznemirujuće snažne emocije, uz istovremeno prisustvo nade i stabilnosti. 

Paradoks haotičnog mira izaziva davno zaboravljeni osećaj u nama. Otključavaju se i izlaze na površinu zaboravljeni sadržaji iz dela srca opasanog snažnim bedemima. Aktiviraju se doživljaji ranih emotivnih iskustava.

Postavlja se pitanje da li danas možemo drugačije odgovoriti. Šta znači neograđeno prostranstvo za nas u ovom, sadašnjem trenutku? Da li isključivo oprez i strah zbog uklonjene postojeće zaštite ili možda i priliku za otvorenosti ka novim iskustvima, pojavama, bićima… Možda odlučimo da uvažimo sve unutrašnje procese i zadržimo zaštitni zid, ali fleksibilnijeg tipa. Unutar nepropusnih zidina svakako nema novog saznanja i razvoja, samo status quo koji odoljeva vremenu. Daleko od idealnog i optimalnog, neretko čak i od zadovoljavajućeg, ali održivost i opstanak su kako-tako osigurani. 

Promena ka željenom podrazumeva preuzimanje rizika od ranjivosti. Ko se usudi da (ne) prihvati taj rizik i ulog i u kojim okolnostima?

Uočavanje nepoznatog na prostranstvu koje probudi želju da razaznamo čega sve ima u misterioznoj magli, koja kao da nas privlači nevidljivim i neopipljivim nitima, povećava stepen mogućnosti ka prihvatanju tog rizika. Nesvakidašnja novina budi radoznalost.

Zamrzavanje i nemogućnost pokretanja ka željenom upućuje na postojanje zabrane¹ na bliskost².

Odluke donete kao odgovor na ovu zabranu su:

„Nikada više nikome neću ponovo verovati.“

„Nikada ni sa kim neću biti blizak/a.“

„Držaću se podalje od tebe, kako bih se zaštitio/la.“

„Neću biti seksualan/a.“

„Dopustio/la sam sebi da volim jednom i loše je ispalo. Nikad više!“

Sva druga ograničenja na saopštavanje osećanja ili fizičku bliskost.

(Treba napraviti distinkciju u intenzitetu ove zabrane, da li se odnosi na sve vrste odnosa, ili na specifične relacije u ljudskom životu, npr. samo na partnerske odnose)

Održavanjem ove zabrane osoba sebi uskraćuje stroukove koji su joj najpotrebniji. Možda je to dovoljno dobar razlog za donošenje nove odluke i davanja sebi dozvole?

¹ ZABRANE su negativne poruke od roditelja (često upućene nesvesno, neverbalno) koje dolaze iz roditeljskog ego stanja Dete (uplašeno ili ljuto D) na osnovu kojih dete donosi ograničavajuće zaključke i odluke. Može ih i osoba sama doneti nakon traumatičnih iskustava.

² Pod BLISKOŠĆU Bern je podrazumevao slobodno, necenzurisano izražavanje sopstvenih osećanja i potreba, bez Igara i manipulacije. U interakciji neće biti otpisivanja druge osobe ili njenih doživljaja, a mogu se razmenjivati i pozitivni i negativni stroukovi.

Kada su angažovane u psihološkim Igrama, osobe prebacuju odgovornost za ishod na onog drugog, dok u bliskosti svako prihvata svoj udeo odgovornosti, te nema skrivenih psiholoških poruka iza socijalne interakcije, osećanja su autentična. 

Stoga je Bliskost direktna i moćna razmena stroukova za kojom ljudi žude, ali ređe dostižu jer je Dete preplašeno od nje zbog doživljenih bolnih iskustava. Bliskost nije isto što i sex, iako se često pojavljuje u sexu. Sex, takođe, može biti ritual, razonoda, Igra ili rad. 

Glad za stroukovima, odnosno potrebe za fizičkim i mentalnim stimulacijama se najintenzivnije zadovoljavaju u okviru bliskih odnosa (za razliku od drugih načina strukturiranja vremena: rituala, razonoda, Igara…).