Mitovi, bajke, religije, obredi i inicijacije u mnogim religijama, kulturama i tajnim društvima često sadrže motiv putovanja, simbol koji predstavlja potragu za novim, drugačijim, složenijim identitetom. Reč je o “putovanju” koje se u krajnjoj instanci završava stizanjem do sebe, čime se zaokružuje put ka autentičnosti. Autentičnosti, koja je zajednički kvalitet nesocijalizovanog deteta i zrele ličnosti. Sposobnost da se stvari vide, osete i dožive baš kakve jesu, bez posrednika i tumača.

Priča o Malom Princu nikad se ne završava, jer je to priča o putovanju, a prava putovanja nikad ne prestaju. Na svojoj maloj planeti B612 Mali Princ je živeo mirno i sigurno. Svakodnevno je radio iste stvari. Nije bio tužan, ali nije bio ni posebno srećan. Onda je odnekud dolutalo seme ruže. Ruža je rasla i porasla, postala je divan cvet koji je mirisom ispunio čitavu njegovu planetu. Samo što je Ruža bila malo razmažena, malo uobražena, malo hirovita i mnogo je zbunjivala Malog Princa.

On ju je voleo, ali nije mogao da je razume. Kao što nije uspevao da razume ni sebe. „Bio sam suviše mlad da bih umeo da volim“, zaključiće on tokom putovanja. Na maloj planeti više nije bilo dosadno, ali je postalo teskobno i Mali Princ odlučuje da ode na put. Upoznao je Kralja bez podanika, Uobraženka, Pijanicu, Poslovnog čoveka, Fenjerdžiju, Geografa. Svako do njih je imao svoju planetu i svoju Igru, a niko nije imao svoju Ružu. Kralj je igrao Igru moći, Pijanac Igru krivice, Poslovni čovek Igru ozbiljnosti, Fenjerdžija Igru dužnosti, a Geograf Igru bitnosti.

 

 

Mali Princ je nastavljao svoje putovanje i dospeo na Zemlju. Između ostalog, tu nailazi i na vrt sa 5.000 ruža! Mislio je da je ruža cvet koji samo on ima. Mislio je da su tri mala vulkana, od kojih je jedan možda zauvek ugašen, veliko bogatstvo i shvatio zašto nikada neće biti neki veliki princ. To ga je rasplakalo. Ali, odnekud se pojavi lisica i …

− Tražim prijatelja. Šta znači „pripitomiti“? – upita Mali Princ.

−To je nešto davno zaboravljeno – reče lisica. – To znači „stvoriti veze…“

− Stvoriti veze?

− Baš tako – reče lisica. – Ti si za mene samo dečak nalik na stotine hiljada drugih dečaka. I nisi mi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica nalik na stotine hiljade drugih lisica. Ali, ako me pripitomiš, bićemo potrebni jedno drugom. Ti ćeš za mene biti jedini na svetu. Ja ću za tebe biti jedina na svetu…

− Počinjem da shvatam – reče Mali Princ. – Postoji jedan cvet… mislim da me je on pripitomio…“

I tako Mali Princ počinje da uči lekcije koje će ga vratiti na mesto sa kojeg je pošao. Ne zato što nije imao gde da ode, već zato što je želeo da ode baš na svoju planetu sa jednom ružom i tri mala vulkana, od kojih jedan možda zauvek ugašen.

Mali Princ je priča o mnogo čemu, ali ponajpre priča o bliskosti. Priča o tome da ja sam ok – ti si ok, jeste stvar odluke i stava da sebe i druge prihvatimo na taj način. Mali Princ ne traga za velikim naučnim otkrićima, on ne pristaje na Igre moći, krivice, dužnosti, u krajnjoj liniji ni na Igre samoće. On traga za sobom. Želi da se poveže sa svojim emocijama i da ih razume.

Da li naše Odraslo ego stanje ima emocije? Neki kažu da, neki ne, ali u svakom slučaju ego stanje Odrasli nam treba da napravimo razliku između usamljene ruže na planeti B612 i vrta sa 5.000 ruža. Neko pametan je rekao da je naše samo ono što smo drugima dali. Mali Princ je zalivao ružu, stavljao je noću ispod staklenog zvona, mislio i brinuo o njoj. Ona ga je pripitomila, kao i on nju. Putovanje je učinilo da razume sebe i svoje autentične emocije, ali i da razume ružu, njene potrebe i njene emocije. On je našao način da ojača Odraslog u sebi i da ga poveže sa svojim zbunjenim Slobodnim Detetom, ne bi li došao do željene bliskosti.

 

 

 

Jovica Jovanović, TA praktičar