Psihološke igre i osećanja

Pred vama se nalazi članak o Psihološkim igrama i osećanjima, profesorke Mirjane Divac Jovanović, klinički psiholog, CTA. Didaktički materijal sa predmeta Rast i razvoj ličnosti, FMK studijski program psihologije.

Verovatno se mnogima od vas dešava da vas „muka uhvati“ kada sretnete neke ljude, primećujete da se sa njim/njom uvek osećate nekako loše ipokušavate da ga/je izbegnete iako nema nekog velikog razloga za to. To je često „fina osoba“, koja je baš pozitivna prema vama, hoće kontakt, ali vi osećate da „vam nešto radi“, na pr. bude ljubazna, taman se opustite, a onda naiĎe „hladan tuš“ u vidu vesele uvrede ili pakosnog komentara, a vi nekako počinjete da se osećate loše i još ispadnete „preosetljivi“ ako se usudite da se izmaknete dok vam „gura prst u oko“. Posle tog „hladnog tuša“ nekako ispada da šta god uradite ne valja, nekako se osećate krivim ili mislite da ste neadekvatni i ako to istrpite, i ako se pobunite.

E, to i jeste ključna reč: krivica.Verovatno vam to i radi: uvaljuje vam krivicu! I sad, ako ne spadate u ljude koji definišu stvari isključivo preko sopstvenog osećanja stvari (dakle, ne „izmišljate“ odn. ne projektujete se)onda ste na dobrom putu da budete u pravu što se tiče izbegavanja tih ljudi. Što reče jedan čuveni (i uspešni) terapeut (Bob Goulding), ima ljudi od kojih se samo možemo skloniti ako hoćemo da se osećamo dobro. Ali mi često, po hiljaditi put, pokušavamo da te ljude promenimo (naročito ako spadaju u nama vaţne ljude, kao što su muţ/zena, kolega ili šef) i tako upadamo u zatvoren krug optuživanja i krivice (koji je u transakcionoj literaturi poznat kao igra,u psihoanalitičkoj kao neuroza.)

„Bože, podari mi mudrost da razlikujem ono što mogu da menjam od onog što mogu samo da prihvatim…“

… Ili ne prihvatim.

Ponekad izgleda da je ovo najvažnija mudrost, zato što nam može sačuvati energiju (čitaj ljubav) i vreme, po nekima,dve najdragocenije stvari! Kako da čuvamo svoju energiju, da se ne punimo lošim osećanjima i ne gubimo vreme u neautentičnim kontaktima sa ljudima? Zašto je to „uvaljivanje“ krivice toliko neprijatno? Zato što mi, kada se osećamo krivim (čitaj:kada se grdimo) rušimo samu osnovu sopstvenog integriteta i dobrobiti, a to je samopoštovanje.

Jest` da je cela civilizacija fundirana na krivici i disciplini, ali psihološki gledano, stvarni greh je kada izdajemo sebe, a neurotični greh (tj. krivica) kada mislimo da ne ispunjavamo očekivanja drugih. Ljudi beže od krivice, sasvim razumljivo, jer je to jedno od najneprijatnijih od svih emotivnih stanja. To nije samo osećanje mučnine, težine, tuge, straha i sl. nego i pomisao: „ja ne valjam“, koja moţe u krajnjoj liniji da dovede do ponašanja: „pošto ne valjam neću da vodim računa o sebi“ (pa mogu da se „ubijam“ bolešću, drogom, alkoholom, radom, seksom i sl.). Međutim, izbegavajući da dožive to neprijatno stanje krivice, ljudi lišavaju sebe i jedne njene važne posledice, a to je uvid ili razumevanje toga što im se događa i kako je do toga došlo, pa time i mogućnosti da nešto promene.

Ipak, nelogično je da se morate osećati krivim da biste znali šta vam se događa (to su najpre koristile tzv. „psihopate“ koji se retko osećaju krivim i na čemu impovremenozavidimo!). Da biste bili svesni šta vam se događa u životu morate da naučite nešto drugo, da preuzimate odgovornost.Odgovornost je mnogo lepa reč, ona nas spašava (samo su nam je ogadili tako što su je izjednačili sa omraženom krivicom i tako što nam pričaju o našoj krivici, a oni ne preuzimaju svoj deo odgovornosti). Ti „oni“ su prvo roditelji, pa onda svi ostali, učitelji, prijatelji, supružnici, šefovi i država. Onda to nije fer i to su psihološke igre.

Šta je najlepše kod odgovornosti?

To što preko nje možete da povratite osećaj da je vaš život, ipak, dobrim delom u vašim rukama! Ako znate šta ste vi uradili da vam se nešto desi, onda ste pobednik jer moţete da odlučite da to više ne radite. Nema veće snage od ubeđenja da nam nisu krivi drugi ili sudbina već da sami odlučujemo o sebi. Onda ne mora celog života da vam bude krivo što se maler baš vama desio (često, nije se „desio“ nego smo ga napravili), niti moramo da se osećamo jadno jer nemamo nešto što drugi imaju. Tako bespomoćnost odnosno „nisam mogla“ prelazi u „nisam htela“ (i imala sam razloga za to!). Ništa gore od osećanja prikraćenosti i „zle sudbine“ koja nas prati i od koje ne možemo da pobegnemo!

Prihvatanje odgovornosti jeste hrabar čin, ali i nije tako teško, samo pre nje mora da se prihvati činjenica da je život taj koji je težak (između ostalog, srećom je i lep) i to za sve ljude (nema izuzetaka!). Prvi znak da ste počeli da preuzimate svoj deo odgovornosti za svoj život je to što ste počeli da govorite hoću ili neću umesto „mogu“ i „ne mogu“

„Život je težak“ je notorna činjenica (i humana „sudbina“, jer postoje tri negativna i samo jedno pozitivno bazično osećanje: tuga, strah, ljutnja i radost), ali je neverovatno koliko pametnih ljudi ceo svoj ţivot posveti pokušavanju da zaobiđe bol (u stilu „možda za mene život ne mora da bude težak“) i tu počinju problemi (bekstvo od sebe u vidu jurnjave za novcem, poslom; laganje, prevara,izdaja, agresija…). Pokušavajući da izbegnu bol, koji je neminovan, pa time i prirodan (čitaj: savladiv, rešiv, prolazan i sam po sebi potreban), ljudi nanose mnogo veći bol sebi i drugima. Pokušavajući da svoje dete (ili Dete u sebi!) zaštitimo od svih frustracija (što bi trebalo zabraniti čak i kad bi bilo moguće, jer deca rastu zahvaljujući ljubavi ali i osujećenju!), mi sebe i svoj podmladak uvodimo u nerealan i nepostojeći prostor, koji će generisati mnogo patnje.

Patnja je patologija bola

Bol je prirodna činjenica (zato što smo smrtni) i uzvišeno svojstvo (zato što volimo i vezujemo se). Ne treba ga potiskivati, treba ga poznavati i poštovati i učiti decu da on postoji. Ono što se radi sa njim i sa ostalim osećanjima da bi se prevazišla je: razmena (u razgovoru ili druženju). Mnogi ljudi imaju pogrešnu pretpostavku, pa ne govore o negativnim osećanjima (da ih ne bi pojačali) i ne dele radost (i ljubav) da ih ne bi izgubili! Često se misli da veliki problemi iziskuju komplikovana rešenja,što ne mora da bude slučaj. Prirodna negativna osećanja (tuga, strah i ljutnja) se duplo. smanjuju kada se podele sa drugima, a prirodno pozitivno osećanje radosti (i ljubavi) se duplira kada se deli. Gle čuda i spasa! Ovo izgleda kao jednostavno razrešenje mnogih naših tegoba.

Elem, da se vratimo na onog našeg poznanika, igrača. Možda posle svega možemo da se osećamo dobro kada ga namerno izbegnemo ili kada mu kaţemo „neću“ (da se družim sa tobom), čak i ako „nismo u pravu“ i ako je sve bila naša „preosetljivost“. Ako već ne možemo da ih ubedimo (promenimo) možda ima šanse da nešto izmenimo ako se ne budemo „igrali“sa njima (na pr. pravili se da ništa ne primećujemo, a osećali se loše; bili neiskreni ili zatvoreni, izbegavali konfrontaciju, itd.). Niko se ne igra sam, treba mu partner. Time što odbijate da budete partner sprečavate igru i onda prestaje da bude važno ko je prvi počeo i čija je uloga veća ili lošija. Tako mnogi parovi provedu silno vreme, čak i u terapiji, želeći da prebace veću krivicu naonog drugog („zar to nije strašno, vidite šta mi radi“) ne shvatajući da i sa svojih 20% omogućuju da igra teče.

Imamo pravo da zaštitimo sebe tako što ćemo se pomeriti od onih koji nas „dave“, a uvek postoji zaboravljeno, a blagotvorno izvinjenje ako preteramo ili pogrešno procenimo. Pošto su igre fundirane na lažima (svesnim ili nesvesnim), psihološki sigurna (a u životu ponekad ubitačna) antiteza nam je uvek istina. Proverite svoja osećanja sa drugima! Kada ne znate šta da kaţete skoro uvek je najbolje da kažete istinu, odnosno neku verziju istine. Prva istina koju treba da naučimo da govorimo jedni drugima (za početak samima sebi, a onda ostalim bliskima) jeste kako se osećamo. Naša osećanja su naš vrlo važan zaboravljeni putokaz za uspešne socijalne kontakte.

Mirjana Divac Jovanović, 1997.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *