Transakciona analiza u svetlu ere „post-istine“

Među najkontroverznija dešavanja na globalnoj političkoj sceni u nizu prethodnih godina nesumnjivo se ubraja predsednička kampanja i pobeda na izborima trenutnog predsednika Sjedinjenih Država, Donalda Trampa. Razlozi iz kojih je Trampova kampanja uzburkala javnost i privukla globalnu pažnju brojnih kritičara jesu višestruki. Iz jednog, očekivanog ugla, stavovi kritike usmereni su ka političkim ciljevima novog predsednika. S druge strane, pravi presedan u odnosu na prethodne izborne kampanje predstavlja količina pažnje koju je privukla Trampova retorika – svojevrstan stil obraćanja glasačima koji se često karakteriše kao demagoški, kao i specifičan pristup činjeničnim podacima.

Naime, fraza „alternativne činjenice“ (alternative facts) smatra se simbolom Trampove ere otkako je izazvala veliko javno negodovanje, kada je upotrebljena od strane savetnice Kelien Konvej u odbranu potpuno neistinitih tvrdnji po pitanju broja prisutnih na Trampovoj svečanoj inauguraciji. Da li je ovo puki primer političkog „spinovanja“ na kakvo smo navikli, ili nam, pak, govori o promeni stava javnosti prema nečemu toliko elementarnom kao što su statistika i neoborive činjenice?

“Izraz „post-istina“ imenovan je od strane Oksfordskog rečnika kao reč godine za 2016. godinu, i definiše se kao pojava gde „objektivne činjenice imaju manje uticaja na formiranje javnog mnjenja. Sa druge strane, veliku ulogu u ovom preoblikovanju istine odigrale su i društvene mreže, koje su iz korena promenile prirodu javne komunikacije. Iz navedenog je jasno da problematika ere „post-istine“ potpada pod domen humanističkih nauka, filozofije i sociologije, ali od ništa manjeg značaja nije ni ugao koji transakciona analiza pruža po pitanju sagledavanja posledica, prilagođavanja i ophođenja sa ovim fenomenom”

 

Filozof Entoni K. Grejling smatra da ovaj fenomen, koji naziva „post-istinom“, predstavlja dolazak čitave nove ere javne komunikacije, koja predstavlja nezanemarljivu pretnju demokratskim vrednostima. Izraz „post-istina“ (post-truth) imenovan je od strane Oksfordskog rečnika kao reč godine za 2016. godinu, i definiše se kao pojava gde „objektivne činjenice imaju manje uticaja na formiranje javnog mnjenja od apela na emocije i ličnih uverenja“. Grejling smatra da je pojava „post-istine“ neposredna posledica, s jedne strane, razočaranja i izrazito negativnog stanovišta populacije sa prosečnim prihodima, nastalih usled ekonomskih kriza prethodnih godina, manjka lične bezbednosti i rastućeg jaza između siromašnih i bogatih, što srednju klasu čini lakom metom za demagogiju i populizam.

Sa druge strane, veliku ulogu u ovom preoblikovanju istine odigrale su i društvene mreže, koje su iz korena promenile prirodu javne komunikacije time što su povećale pristup informacijama, ali umanjile njihovu verodostojnost i ukinule bilo kakav način filtriranja politički vrednih podataka od puke propagande. Ovaj duboko narcisoidni stav, koji podrazumeva da je lično mišljenje vrednije od činjenica, iz filozofskog ugla smatra se ekstremnim produžetkom relativizma i postmodernizma dvadesetog veka, zasnovanim na, u svoje vreme progresivnim, maksimama koje nalažu da je svaka činjenica vredna preispitivanja, i da istina suštinski zavisi od perspektive posmatrača. Iz navedenog je jasno da problematika ere „post-istine“ potpada pod domen humanističkih nauka, filozofije i sociologije, ali od ništa manjeg značaja nije ni ugao koji transakciona analiza pruža po pitanju sagledavanja posledica, prilagođavanja i ophođenja sa ovim fenomenom.

“Kako pojedinac može biti žrtva manipulativnog ponašanja iz svog neposrednog okruženja – od strane partnera, člana porodice, prijatelja, poslodavca – isto tako je, na makroplanu, u opasnosti od političke manipulacije i fenomena „post-istine“ čak i teorija skripta”

 

Naime, u samoj osnovi transakcione analize počiva Bernov model tri ego-stanja: Roditelj-Odrasli-Dete (originalno na engleskom PAC Model – Parent-Adult-Child). Smatra se da se sva komunikacija koju obavljamo sa drugima (od čega tek 7% predstavlja verbalna komunikacija) polazi iz jednog od tri ego-stanja. Roditelja čine vidljive ili prikrevene poruke usvojene u ranom detinjstvu od roditelja i drugih figura autoriteta, koje se često mogu formulisati kao „ja/ti/on treba, ili mora, da…“, „nikako“, „uvek“, itd. Roditelj se dalje deli na Kritikujućeg ili Negujućeg Roditelja prema tipu usvojene poruke. S druge strane, ego-stanje Dete predstavlja replikovanje emotivnog izražavanja i receptivnosti koje smo imali u detinjstvu, neformirano, spontano i emocionalno, što se dalje deli na Slobodno i Adaptirano Dete. Najzad, ego-stanje Odrasli jedino se smatra jedinstvenim adaptivnim odgovorom, mostom između impulsivnih reakcij Roditelja i Deteta, koji ih sublimira pretvara u snage ličnosti. Odrasli koristi sredstva koja mu druga ego-stanja pružaju u svrhu objektivnog sagledavanja i procesuiranja, stvarnosti i nedogmatskog pristupa činjenicama. Osnovni cilj psihoterapije u najširim crtama predstavlja jačanje i negovanje ego-stanja Odraslog i njegova dekontaminacija od prenesenih uticaja ostalih ego-stanja.

Psihoterapijska delatnost javnosti je mahom poznata po svojim osnovnim ciljevima – jačanje Odraslog dovodi do poboljšanja kvaliteta života i omogućava prevazilaženje i napuštanje skriptnih obrazaca koji dovode do ponavljanja problemskih situacija. Međutim, na videlo dolazi sasvim nova, politička strana transakcione analize ukoliko se sagleda iz ugla teorije društva. Jasno je da pojedinac sposoban da se odupre demagogiji „post-istine“ i emocionalnim apelima predatorski nastrojenih političara kao preduslov za to mora imati razvijenu kritičku svest, biti objektivan i neličan u razmatranju šire društvene slike i sposoban da promeni lične stavove koji mu imponuju, ukoliko oni dođu u sukob sa objektivnom stvarnošću. Dakle, sve osobine koje čine informisanog, osvešćenog glasača (ili bilo kakvog receptora političkih sadržaja) potiču upravo iz onoga što transakciona analiza naziva ego-stanjem Odraslog.

Osnovni cilj psihoterapije u najširim crtama predstavlja jačanje i negovanje ego-stanja Odraslog i njegova dekontaminacija od prenesenih uticaja ostalih ego-stanja. Psihoterapijska delatnost javnosti je mahom poznata po svojim osnovnim ciljevima – jačanje Odraslog dovodi do poboljšanja kvaliteta života i omogućava prevazilaženje i napuštanje skriptnih obrazaca koji dovode do ponavljanja problemskih situacija.

 

Kako pojedinac može biti žrtva manipulativnog ponašanja iz svog neposrednog okruženja – od strane partnera, člana porodice, prijatelja, poslodavca – isto tako je, na makroplanu, u opasnosti od političke manipulacije i fenomena „post-istine“. Štaviše, politička dešavanja poslednjih godina, koja pored Trampove pobede podrazumevaju i pojavu nacionalizma i desničarskih tendencija širom evropskog kontinenta, jasno ukazuju na to da je psihološka dekontaminacija preko potrebna za postizanje evolucije javne svesti. Model ego-stanja nije jedini psihološki koncept koji se može primeniti na politički plan – čak i teorija skripta – sklonosti da se ponavljaju postupci i zadržavaju stavovi tako da se strogo isprati unapred integrisan, podsvesni, iracionalni scenario – jasno asocira na rasprostranjenu pojavu pojedinaca koji, tokom brojnih režimskih i ideoloških promena svojstvenim našim prostorima, zadržavaju iste obrasce političke aktivnosti i ponavljaju iste greške iz decenije u deceniju, večito razočarani odsustvom promene, koja se pod tim uslovima ne može ni očekivati.

“ego-stanje Odrasli jedino se smatra jedinstvenim adaptivnim odgovorom, mostom između impulsivnih reakcij Roditelja i Deteta, koji ih sublimira pretvara u snage ličnosti. Odrasli koristi sredstva koja mu druga ego-stanja pružaju u svrhu objektivnog sagledavanja i procesuiranja”

 

Neizbežnost društvenih promena u eri „post-istine“ sa sobom povlači i potrebu za revizijom i evolucijom humanističkih disciplina, među kojima transakciona analiza ne izostaje. Navedene analogije ukazuju na to da je potrebno ponovno proširenje ključnih koncepata transakcione analize, pri čemu bi se definicija ego-stanja Odraslog proširila sa individualnog na širi društveni plan. Potrebno bi bilo integrisati ovu proširenu definiciju kritičke svesti kao novu veštinu Odraslog, koja se neguje i jača uporedo sa sposobnostima iz spektra ličnih međuljudskih odnosa, a sa druge strane, revidirati pojam dekontaminacije tako da obuhvati sve tipove sadržaja koji kategorički pod nju potpadaju. Naravno, klijenti će terapeutima dolaziti uvek iz ličnih razloga, ali ukoliko se čovek posmatra ne toliko kao pojedinac, koliko kao deo složene i žive društvene strukture zasnovane na interakciji, međusobnim uticajima, responzivnosti i saradnji, granica između ličnog i opšteg deluje znatno bleđe, a značaj i odgovornost humanističkog pristupa transakcione analize po sveopšti društveni napredak, makar u vidu malih koraka i pojedinačnih promena u životima pojedinačnih ljudi, znatno ozbiljnije.

 

 

 

Autor teksta

Darko Perić, Dipl. prof. jezika

U edukaciji za savetnika Transakcione analize

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *