Odgovori psihoterapeuta na Vaša pitanja

Korisnik piše:

“Ja imam problem, a taj problem je sto se panicno bojim da cu imati srcani udar i da ću da umrem. Niko u porodici nije imao, ne bolujem od kardiovaskularnih bolesti, zdrava sam, ali taj strah je neizdrziv, napadi panike su iskljucivo koncentrirani na taj strah pa to je nepodnosljivo. Sad, zanima me odakle je to doslo? Znam celu proceduru za dalje, ali mene i dalje zanima uz sta da taj strah povezem , mislim da bi mi to olaksalo resavanje problema. “

Martina Kvarantan Šmitran:

Briga o sebi i svom zdravlju deo je naše odgovornosti. Redovni sistematski godišnji pregled ili pregledi kod lekara specijalista, aktivnosti su kojima potvrđujemo da je sa nama sve u redu, da nismo ugroženi i da nećemo da umremo. Dobro je da u ovom delu imate potvrdu da je sve u redu sa vama. 

Nadalje, strah, kao urođena i prirodna emocija ima zadatak da vas zaštiti i da podrži vaš život. Ponekad se on javlja u tom izmenjenom, vrlo primetnom vam stanju kroz anksioznost ili paniku sa ciljem da sačuva neki raniji obrazac razmišljanja ili ponašanja, a koji više nema smisla ili koji u novim, datim okolnostima ne zadovoljava vašu sadašnju potrebu. Odluke i misli koje donosite iz stanja straha mogu da budu ograničavajuće za vas. A život sam po sebi raste i ne treba da bude ograničen. U razgovoru sa psihoterapeutom možete najlakše otkriti i povezati kako da vaše osećanje straha razrešite i živite zadovoljno. 

Korisnik piše:

Pozdrav.

Imam par problema/pitanja koje bih volela da se reše…

Niko ne razume da ja NISAM OK, a samim tim NE MOGU da učim… Ako bi neko od familije umro (pogotovo mama) ja ne bih mogla da živim i funkcionišem. Previše sam zaštićena i nesamostalna. Ništa se ne očekuje od mene sem da učim, a ja ni to osnovno ne umem i ne uspevam. Ne doprinosim ničemu i nikome.

Da li je bolje da nađem posao? Čak i ako položim ova dva ispita, niko ne garantuje da ću biti na budžetu, a nemamo para za stanarinu, račune i samofinansiranje. Ne postoji mi se. Bolje da se nisam rodila. Ne umem da se iščerupam iz te mašine gde sam ja pod uticajem izbegavajućeg poremećaja i dermatilomanije i ne umem da se AKTIVIRAM i pokrenem…

Odgovor:

Poštovana,


Svi smo mi u načelu ok. Postoje situacije u životu kada nam se čini da nismo. Ili da drugi nisu. A ponekad i zaglavimo u tim situacijama. Kao kad čovek zaglavi u blatu. On tada pogled usmerava na dolje. I možda se ljuti što su mu noge tamo gde jesu, pa iz te ljutnje pokušava da izvuče noge. I na to troši svu svoju snagu. A dotle povrh njega, sunce sija, nebo je plavo. Ali, on ne gleda gore, zar ne? Pa čak i tada, ne znači da to gore ne postoji. Kad su noge u blatu, stvari rešavamo redom. Najprije se izvučemo iz toga, (sami) operemo noge, pogledamo u nebo, nasmejemo se suncu i krenemo dalje. Verovatno sledećeg puta, zabiđemo blato.


Iz ovog što ste napisali nije jasno da li smatrate da niste ok zato što vam nije dobro ili zato što ne valjate. Kakav god da je slučaj, kažete da to niko drugi ne vidi. Jeste li razmišljali da možda drugi gledaju nešto drugo kod vas i o vama što vi ne vidite? Nešto što kod vas JESTE OK ili gde VI JESTE OK. Bilo bi interesantno to istražiti. Mozda od tog u šta vi gledate ne vidite  i ono drugo….


Lepo je kad kroz život imamo zaštitu naših roditelja. Naročito dok smo deca i rastemo. Mnogo je onih koji nemaju tu sreću. Ali, i oni nalaze razlog i motiv da traže i nađu sreću pod ovim suncem i nebom. Jer mesta ima za sve. Mesta nisu numerisana, niti ograničena.


Zadatak naših roditelja, između ostalog, jeste i da nas štite dok smo deca. A mi i ne znajući kako, pamtimo duboko u sebi i nosimo taj osećaj podrške dalje kroz život. To je veliko blago i resurs. Život kojeg smo dobili na dar i kojeg mi prosleđujemo dalje i mogućnost da sami sebe utešimo, baš kako su nas oni tešili dok smo bili deca.
Iz ovog što se naveli, čini mi se da ste u dilemi, da li da nastavite školovanje ili da se zaposlite. Šta god odlučili, setite se da jedno ne isključuje drugo. Kažu da je važnije doneti odluku, makar i „pogrešnu“, nego ostati zaglavljen u mestu. Grešku uvek imamo priliku ispraviti. A nakon ispravke, ostaje nam veliko znanje i iskustvo, kao resurs za dalje.
Na temu poremećaja, simptom uvek može puno više reći, nego što mi možemo naslutiti. I o problemu, i o rešenju. U tu temu, svakako treba da uđete u proces psihoterapije.
Srećno!

Korisnik piše:

Dobro veče, saznala sam da me je muž prevario, imam dvoje maloletne dece. Sada sam u jako teškoj situaciji i jako psihički loše.

Mislim da bi mi mogao neki stručni savet.

Odgovor:

Hvala Vam na poverenju i pitanju.  Verujem da Vam je teško. To jeste tužno i bolno saznanje.
Jedna od opcija je prekid odnosa, bez daljeg objašnjavanja. S obzirom na to da imate dvoje dece i da ste nam pisali za savet verujem da želite više od jedne opcije. To je zaista važno, jer je širenje opcija u kriznim situacijama ključno za donošenje mudrih i zrelih odluka.


Najpre bi Vaš partner trebao da sazna kako se vi osećate, koliko Vas je to povredilo. Da mu pokažete svoju ljutnju i tugu. Deca naravno trebaju biti zaštićena jer se to tiče vas dvoje.


Prevare u brakovima i vezama se na žalost dešavaju. I po pravilu znak su da u odnosu nešto nije štimalo. Vrlo je izazovno biti u paru, imati decu, raditi, stvarati a ostati privržen partneru/partnerki. Kada se previše investitamo u jednoj od životnih uloga, ostane manje energije za investiranje u one druge. Nije lako balansirati.


Važno je da budete iskreni sa sobom, da date sebi odgovor možete li da se još jednom investirate tako što ćete pokrenuti razgovor o vašem odnosu. Gde ste sada, kako ste tu došli, zašto je imao potrebu za nečim izvan vašeg odnosa? Ukoliko se odlučite za rad na odnosu i prevazilaženje problema verujem da bi vam od izuzetne koristi bila bračna/partnerska terapija/savetovanje.

Puno sreće Vam želim, Filip Stojković 

Korisnik piše:

Poštovanje,
Moje pitanje tiče se osećaja beznadežnosti i bezizlaznosti. Imam 30 godina i osećaj da nisam ni u čemu uspela. Da nisam dovoljno dobra i vredna. Čak i tamo gde evidentno jesam, gde svi drugi vide da jesam, ja se nekako osećam kao da može i treba bolje. Borim se sa osećajem da je sve uzalud, da starim, da se nema vremena više za snove i da je doba bezbrižnosti (koju sam itekako imala do pre dve godine) prošlo.


Kao da prolazim krizu srednjih godina samo dvadeset godina pre „roka“ 😅
Stalno se vraćam u prošlost i žalim za tzv. boljim vremenima. Budućnost me plaši, umesto da me intrigira kao ranije.
Nateravam se na obaveze, na treninge, jer od sedenja „nema leba“ a sve vreme imam utisak kao da mi treba jedan dug odmor od svih i svega. Sa porodicom imam korektne odnose, sa prijateljima ne toliko, na početku sve krene sjajno, da bi posle godinu dve sva ta prijateljstvo bledela kao „suze na kiši“. Niko se ne zadržava diže od dve godine u mom životu.


Muči me sto više nisam sigurna mogu li sama da prolazim kroz sve ovo. S tim što čak ni ne znam šta je to „sve ovo“. Valjda samo osećaj da me niko zaista me voli niti vidi kakva jesam.
Da napomenem, san i ishrana su mi uredni, ne osećam se depresivno u smislu „sve je sranje zauvek“ ali osećam da mi fali motivacije. Vere. Nade. U bolje sutra.


Mnoge stvari započnem, pa odustanem, ili čak ni ne krenem u realizaciju ideje jer nije „savršeno“.
Šta raditi, koji korak praviti?

Odgovor:

NAPOMENA: Ovo nije zamena za dugoročan rad sa stručnim licem i zamena za psihoterapijski proces, instant rešenja nisu moguća. Cilj je podrška, razumevanje, sigurno mesto za vaša pitanja, kao i smernice za dalja razmišljanja.


Hvala na otvorenosti, želja za ličnim rastom i razvojem je dragocen potencijal, ali i proces koji je individualan i za svakog drugačiji. Dosta toga je napisano u pitanju, ali ono što se nazire kao zajednička nit i nešto o čemu možete da razmišljate jeste perfekcionozam i težnja da se stvari rade savršeno, što sobom nosi i određen set mišljenja ponašanja i osećanja.

„Budi savršen/a“, je Drajver iz Roditeljskog ego stanja i deo je skriptnog procesa. To je unutrašnji „nalog“ koji „daje“ direktivu i uputstvo kako i na koji način obavljamo stvari, posebno kada smo u situaciji stresa ili kada se pojave za osobu specifični okidači (npr. strah od neuspeha, greške i sl.). Saveti ne mogu zameniti psihoterapijski proces, niti nude intant rešenja, ali mogu poslužiti kao smernica za dalje razmišljanje i rad na sebi.

Saveti koji se tiču perfekcionizma i koji mogu pomoći da se odrasla evaluacija situacije tj. Odraslo ego stanje uključi u proces donošenja odluke, su sledeće:  

1. Kada se greška dogodi, zapitajte  sebe, koje su zaista realne posledice te greške, dešava se da osoba katastrofizira posledice, koje nisu utemeljne u realnosti;


2. Dobro bi bilo da razmislite, a potom zapišite realne mogućnosti u ispunjavanju određenog standarda, u skladu s vašim trenutnim kapacitetima, to može pomoći da se stvari završavaju do kraja, korak po korak, cilj po cilj, segment po segment. Ne postoje mali i veliki koraci niti mali i veliki ciljevi, vi pridajete značenje, i potavljate prioritet;

3. Vežbajte da drugima govorite da je Ok kada se greška dogodi, to može pomoći da se smanji „oštrica“ unutrašnjeg kritičara. Nekad je lakše da osoba počne da daje dozvolu za grešku drugima, a vremenom se ti negujući aspekti ličnosti preusmere i na samu osobu;

4. Posmatrajte širu sliku. Kod perfekcionizma, dešava se da osoba ima tendenciju da selektivno posmatra realnost, zato je poželjno sagledati stvari iz šire perspektive, tad se izlazi iz crno-belog posmatranja realnosti. Dobro je da se osoba seti i svojih uspeha, a ne da se fokusira na određenu grešku. Ono što radimo i kako radimo ne definiše automatski vrednost našeg unutrašnjeg bića. Ok smo i kad grešimo. Greška ne defeniše naše unutrašnje biće, ona može pomoći da iz nje učimo;

5. Dalje, osoba može za jedno NE, da napiše dva DA. To mora biti realno, za osobu istinito i uvremenjeno u konkretnoj situciji. Ova vežba, može doprineti sagledavanju šire perspektive, umesto crno-belog posmstrnjaa realnosti. Primera radi: „Ništa ovaj izveštaj ne valja“ (Jedno NE), šira realna i za osobu istinita perspektiva (Dva DA): „Danas sam lepo komunicirao/la sa kolegama“; „Danas sam uzeo pauzu koju zaslužujem;

6. Možete pisti listu. Za nešto što tek sledi, zapišite šta bi za vas bilo perfektno sa jedne strane, a sa druge, ŠTA JE DOVOLJNO DOBRO. Ne mora biti savršeno, Ok je da  bude dovoljno dobro, fokusirajte se na taj aspekt; 

7.Pronađite makar jednu osobu u okruženju koja vas bezuslovno prihvata, bez obzira na trenutni uspeh/neuspeh. To može, za početak, pomoći da osoba doživi sopstvenu vrednost i van toga „koliko je savršen/a“, dok se to ne integriše autentično.  Zapamtite ovo je proces, koji zahteva vreme, strpeljenje, autentičnu motivaciju i individualno je koliko je vremena potrebno, zato udahnite duboko, veliki korak ste npravili što ste nam pisali i bili otovoreni. 
Veliki pozdrav, prof. dr Aleksandra Đurić, psihoterapeut, 101 TA instruktor.

Korisnik piše:

Problem osecaja neprijatnosti u drustvu i kako bi trebalo s tim da se borimo? Neprijatnost koja je pracena i nekim fizioloskim stanjima poput pojacanog znojenja, drhatanja ruku, mokrih dlanova, konfuznog i nesmislenog govorenja. Neprijatnost koja se javlja i kada smo van drustva, sami, ali se prisecamo situacije koja se dogodila ili koja bi evenualno mogla da se dogodi kada bismo se nasli u drustvu.

Odgovor:

Hvala Vam na javljanju i poverenju.


Sve što ste naveli liči na anksioznost. Tako se osećamo onda kada nismo svesni nekih svojih osećanja ili im se ne posvetimo na adekvatan način. Onda se ona ispoljavaju kroz telesne simptome, najčešće kao znojenje, trnjenje, žmarce, ubrzano disanje ili rad srca i sl.


Predlažem da zastanete i pokušate sve te simptome da prevedete u osećanja. Imenujte ih i zapitajte se otkud ona, zašto se baš tako osećate sa drugim ljudima, da li postoji nešto što biste mogli da promenite kako biste se osećali bolje?


Često imamo velika očekivanja od sebe i drugih, brinemo kako će nas drugi videti, doživeti, hoće li nas razumeti. Proverite da li je to ono što Vas muči. Onda zastanite sa tim i vidite šta je ono sa čim se Vi sami osećate dobro. Kako Vi vidite sebe, da li ste zadovoljni time i šta možete po tom pitanju da uradite.
Stalo nam je do toga kako nas drugi vide. Važno nam je da nas vide kao dobre. To je zajedničko svim ljudima. Problem nastaje kada se time previše opterećujemo. A to najčešće radimo onda kada nemamo stabilnu pozitivnu sliku o sebi.


Nadam se da će Vam moj odgovor biti od koristi.
Srdačan pozdrav,Filip Stojković

Korisnik piše:

Kako prevazići, tj pobediti emotivno prejedanje ? Svaki skinuti kg se vrati, već desetak godina bežim od ogledala, šminke i ljudi. Jesam imala trume i tragedije, ali ko nije realno ? Godine mi odoše nepovratno a ja nikako da se iskobeljam, svaki dan plačem, imam 51 god. Hvala

Odgovor:

Draga,

Pobeda podrazumeva borbu između dva suprotstavljena tabora. Ko je na jednoj, a ko na drugoj strani? Koliko dugo već traje ta bitka? Danima, mesecima? Ne, rekli ste godinama. Mnogo ste ih sakupili. Godina mislim. A tek meseci i dana u tim godinama. Na sreću, svaka sakupljena godina donosi i nešto lepo. Šta je to lepo šta je vama brojka 51 donela i svaki dan u njoj? Jer, realno, svima donosi.

Beg od ogledala, šminke i ljudi? Koji je vaš najveći strah u trenutku dok stojite pred ogledalom, našminkani, pred ljudskim bićem, smrtnikom ili nekolicini njih?

A kad bi taj strah bio tek uplašeno dete, predškolarac na trenutak, a vi mogli da primetite sada, ono što on ne primećuje, a zbog čega se toliko plaši, kako biste mu prišli a da ga ne prestrašite još više? Kako biste mu objasnili da čudovišta u relanosti ne postoje? Kako biste ga utješili? Čime biste mu suze obrisali?

P.s. Jeste li znali da je šećer jedina namirnica, odnosno sladak ukus koji ima je jedina stvar u ljudskoj ishrani, za kojom organizam žudi, a da limun u sebi sadrži veću količinu šećera, nego što ga ima recimo u jagodama!?

Sezona jagoda je pred nama.

Uživajte

Martina Kvarantan Šmitran,

NLP trener i psiohoterapeut pod CTA ugovorom

Korisnik piše:

Skoro sam osvestila uzrok svoje anksioznosti. To se ispostavilo da je trauma dogadjaja koji se desio pre tri godine gde sam se zadesila u situaciji u kojoj sam osećala opasnost po svoj život. Kada se taj dogodjaj okončao nisam bila ni na koji način oštećena i nisam pridavala tome prevelik značaj, medjutim nakon toga sam počela da dobijam intenzivan strah od stvari koje me podsvesno povezuju sa tim danom. Ne znajući ovu činjenici mislila sam da ludim, da sam pretrpela veliki stres na prošlom poslu, nezadovoljna sam sa partnerom i pripisivala dosta drugih stvari tome. Doživljavala sam momente beznadja, suicidalnih misli, od tad se teško fokusiram na radne zadatke i disciplinu, depresivna sam imam izlive besa i nagon da bežim od situacija i mesta gde osećam pritisak i prisiljenost. Kako mogu da se sama izlečim od ove vrste traume? naime ne mogu da priuštim sebi psihoterapiju ali sam zato uspevala da se iole nosim sa ovim sama ovaj period kroz izlaganje stresnim trigerovima. Hvala unapred na odgovoru.

Odgovor:

Verujem da ste naučili da kroz život treba da idete hrabro i da budete jaki. Verujem da vam je i taj modalitet u životu doneo mnogo pobeda i uspeha. Vidim da je deo tog uspeha i spoznaja oko toga što vam se događa i kako da to kontrolišete.

Vi ste primetili i naveli kako postoji deo podsvesnog. Mnogi psiholozi uporedjuju taj deo sa santom ledenjaka. Vrh ledenjaka je ono što vidimo i na šta možemo sami da utičemo, a onaj najveći deo nalazi se duboko pod morem.

Koliko duboko čovek može sam da zaroni, na dah ili na bocu sa kiseonikom? Koliko duboko može da ide ne imajući spoznaju da neko gore podrzava, nadzire, čeka, dozvoljava, reaguje ako bilo što krene nepredviđeno?

Neki ljudi ne priušte sebi slobodu i znatiželju da istraze koliko duboko mogu da idu. No, priušte sebi nezadovoljstvo svakodnevicom, jer ona ipak donosi kakvu-takvu sigurnost, očekivani kraj. Mnogo je i onih koji nađu način boriti se za sebe.

Kako god da (o)krenete na kraju, živi ste! 

Korisnik piše:

Imam dve neuspešne vto iza sebe i osećam se depreseivno, nemotivisano. Poslednjeg puta sam bila pozitivna i nalazi lekara nisu bili losi, ali 3 jajne celije koliko je vracano, nosu se prilepile za matericu.Nijedna. Sve u mom zivotu traje i traje,narusava mi mir.Tako je bilo i prulikom snalazenja u BG kad sam dosla da studiram, usamljena sam bila jako,nisam mohla dugo da nadjem partnera,los odnos sa majkom.Sve nekako traljavo.Moj problem sa alkohom kad sam pila da ne bih bila sama.
Nemam energiju da se bavim bilo čime da skrenem misli.
Znam da milion zena dozivljava isto, ali ne znam kako da se podignem.

Odgovor:

Poštovana, ovo su teme koje zahtevaju vreme kako bi se dublje razumele u kontekstu zaštitnih strategija, uverenje i obrazaca koji su deo životnog skripta osobe. Ovo nije zamena za psihoterapiju ali jeste vid podrške i razumevanja. Ono što možete da uradite kada ste u zastoju, nemate volju i energiju jeste da se fokusirate na sebe i na deo ličnosti koji u TA nazivamo Slobodno Dete. Dok se dubinski radi na razumevanju potisnutih i nesvesnih uverenja i obrazaca koji su bili deo zaštitne strategije ali nisu više funkcionalni u Odraslom dobu, paralelno osoba može da osvesti i svoje autentične kapacitete i da počne da ih aktivira. Mislim da su oba aspekta važna za integraciju. Vaša lična tema koja se odnosi na depresivnost i alkohol zahteva vreme i rad sa stručnim licem, na dubljem psihološkom nivou. Dobro je da se za početak osoba usmeri na socijalno ponašajni nivo promene. Dakle, referentni okvir umesto na slabosti možete da usmerite na razmišljanje o snagama. Prvo, razmislite o sopstvenim pozitivnim osobinama i sposobnostima (npr. obrazovana, zabavna, vredna, uporna i sl.), zapišite ih. Potom razmislite o svojim ličnim  vrednostima (npr. hrabra, saosećanja, poštena i sl.) i zapišite ih. Na kraju razmislite o resursima koje imate trenutno (oni mogu biti vezani i za spoljašnje okruženje, npr. dobar prijatelj, priroda, umetnost i sl.). Kada pogledate u ovaj spisak sopstvenih sposobnosti, vrednosti i resursa, da li možete da zamislite neku strategiju za suočavanje sa teškoćama koja je zdravija od trenutne?

Druga vežba koja može da pomogne da se aktivira Odraslo ego stanje i Slobodno Dete i da se umanji doživljaj koji ide iz bespomoćnosti, jeste analiza strukture vremena. Gubitak energije i motivacije može da bude vezan i za neadekvatnu strukturu vremena. Primera radi, osoba može na nedeljnom nivou da provodi dominantno svoje vreme u aktivnosti ili povlačenju, a minimalno u razonodama, bliskosti, ritualima i da dugoročno osiromaši vreme provedeno u autentičnoj razmeni sa drugim ljudima i da se udalji od sopstvenih potreba. Dakle, možete napisati svaki dan u sedmici i razmislite koliko ste vremena npr. u aktivnostima koje su usmerene na obaveze i zadatke, a koliko vremena provodite u razonodi, ritualima, bliskosti, povlačenju? Da li postoji neki aspekt strukture vremena koji želite da promenite? Ako je odgovor pozitivan, navedite za koji tačno dan i šta konkretno to predstavlja (ilustrativni primer: „U sredu mogu da uključim kafu sa prijateljicom, u petak relaksaciju i šetnju u prirodi u trajanju od 1h, u nedelju odlazak u bioskop“). Ovo možete raditi na nedeljnom nivou. Struktura vremena je takođe važna za mentalno zdravlje. 

Suportivna grupa, takođe može biti od pomoći. Razmena iskustva i podrška od strane drugih žena, koje imaju ili su imale slična iskustva, može biti dragocena, a saveti adekvatni. 

Ovo nije zamena za psihoterapiju, brojne teme zahtevaju vreme i rad sa stručnim licem. Hvala Vam što ste nam pisali, nadam se da će Vas ovo ohrabriti da nastavite da radite na sebi.

Srdačan pozdrav,

ispred TAUS tima,

Prof.dr Aleksandra Đurić, psihoterapeut.

Korisnik piše:

Не знам ни одакле да почнем. Ускоро ћу напунити 18 година, али сам под ужасним притиском својих родитеља, толико јаким да сам убог њих 24/7 на граници плакања, не могу да контролишем своје емоције, не волим да сам поред њих јер често, несвесно, мноме манипулишу и иништавају ми психу. Добри су људи, желе да ми помогну, али мислим да родитељство није за њих, поготово што су старији (мама има 56 а тата 63 године). Ево примера : могу да славим пунолетство само под њиховим условима, иако је то МОЈЕ пунолетство, а не њихово. Биће музика коју они желе, алкохола неће бити ни у назнакам, не могу да се обучем како желим, шминка ми је забрањена. Баналан је пример, али ми је први који ми је пао на памет. Осећам се психички болесно, јер се понашају веома тешко и манипулативно од кад сам рођена. Питала сам их да све троје одемо код психолога, одбили су. Ја сама не могу да одем јер немам новаца да платим. Такође сам баш због тога хтела да радим на зимском распусту, али ми нису дали из не знам којих разлога поново. Увек ме питају колико новаца имам, куда идем, где идем, с ким идем, иако ћу за који дан бити пунолетна, не смем напоље после 10 увече, не смем да облачим шта желим, не смем да путујем у друге градове на један дан(без ноћења а камоли с ноћењем), никад нисам ни код кога смела да преспавам нити је ико смео код мене….. Превише ми је свега, сваким даном је све горе и горе, већ неколико месеци једва издржавам. Сваки дан плачем, некад и више пута на дан, ужасно сам анксиозна, често ми само смех пређе у плач, а моји родитељи ништа не разумеју или се праве да не разумеју. Осећам се веома слабо и депресивно. Овог полугодишта сам била 5.0 што ме је толико уништило због учења, иако то никад “није довољно” према речима мојих родитеља.. Надам се да бар ви можете некако да ки помогнете јер ми је доста више, полудећу, не могу више да издржим ово.

Odgovor:

Najpre, žao mi je što si čekala moj odgovor. Hvala ti na pitanju i poverenju.

Unapred ti čestitam punoletstvo! Veliki je i važan to dan. Iako proslava možda  neće biti baš onako kako bi ti htela, verujem da možeš naći neki način da bar nekoliko svojih želja u tome ispuniš. Uvek imaš izbor da slavlje odložiš, ukoliko ćeš se tako osećati bolje nego da je proslava ograničena brigama tvojih roditelja. Čitava stvar oko korone ide ti u prilog, imaš dobar alibi da rođendanski party malo odložiš i da ga kasnije po svojim odraslim merilima održiš.

Iz svega što govoriš o svojim roditeljima stičem utisak da su prezabrinuti i prezaštićujući i da to u mnogome ometa tvoje osećanje slobode i autonomije. Vidim da su neki od uzroka tih njihovih ponašanja i tebi jasni i povezuješ to sa njihovim godinama. Evo dobre vesti – punoletstvo je vreme kada ograničenja počinju da posustaju, a sloboda se uvećava i raste. Želim ti puno sreće u sticanju tvoje autonomije.

Što se tiče neke besplatne psihološke pomoći verujem da ti od pomoći može biti i školski psiholog. Razgovore će držati u tajnosti, a na tvoj zahtev možda može i tvoje roditelje u to da uključi. Alternativa su razna udruženja koja pružaju besplatnu psihološku pomoć.

Svaka čast za uspeh u školi! Ocene govore o tvojoj spremnosti da što pre preuzmeš odgovornost za sebe i svoj život, da nastaviš sa školovanjem koje će ti onda i pružiti finanskijsku sigurnost koja je važna stavka samostalnosti. 

Puno ti sreće želim,

Filip Stojković

Korisnik piše:

Poštovanje,
Moje pitanje tiče se osećaja beznadežnosti i bezizlaznosti.
Imam 30 godina i osećaj da nisam ni u čemu uspela. Da nisam dovoljno dobra i vredna. Čak i tamo gde evidentno jesam, gde svi drugi vide da jesam, ja se nekako osećam kao da može i treba bolje. Borim se sa osećajem da je sve uzalud, da starim, da se nema vremena više za snove i da je doba bezbrižnosti (koju sam itekako imala do pre dve godine) prošlo.
Kao da prolazim krizu srednjih godina samo dvadeset godina pre „roka“ 😅
Stalno se vraćam u prošlost i žalim za tzv. boljim vremenima. Budućnost me plaši, umesto da me intrigira kao ranije.
Nateravam se na obaveze, na treninge, jer od sedenja „nema leba“ a sve vreme imam utisak kao da mi treba jedan dug odmor od svih i svega. Sa porodicom imam korektne odnose, sa prijateljima ne toliko, na početku sve krene sjajno, da bi posle godinu dve sva ta prijateljstvo bledela kao „suze na kiši“. Niko se ne zadržava diže od dve godine u mom životu.
Muči me sto više nisam sigurna mogu li sama da prolazim kroz sve ovo. S tim što čak ni ne znam šta je to „sve ovo“. Valjda samo osećaj da me niko zaista me voli niti vidi kakva jesam.
Da napomenem, san i ishrana su mi uredni, ne osećam se depresivno u smislu „sve je sranje zauvek“ ali osećam da mi fali motivacije. Vere. Nade. U bolje sutra.
Mnoge stvari započnem, pa odustanem, ili čak ni ne krenem u realizaciju ideje jer nije „savršeno“.
Šta raditi, koji korak praviti?

Odgovor:

NAPOMENA: Ovo nije zamena za dugoročan rad sa stručnim licem i zamena za psihoterapijski proces, instant rešenja nisu moguća. Cilj je podrška, razumevanje, sigurno mesto za vaša pitanja, kao i smernice za dalja razmišljanja.

Draga, hvala na otvorenosti, želja za ličnim rastom i razvojem je dragocen potencijal, ali i proces koji je individualan i za svakog drugačiji. Dosta toga je napisano u mejlu, ali ono što se nazire kao zajednička nit i nešto o čemu možete da razmišljate jeste perfekcionozam i težnja da se stvari rade savršeno, što sobom nosi i određen set mišljenja ponašanja i osećanja. „Budi savršen/a“, je Drajver iz Roditeljskog ego stanja i deo je skriptnog procesa. To je unutrašnji „nalog“ koji „daje“ direktivu i uputstvo kako i na koji način obavljamo stvari, posebno kada smo u situaciji stresa ili kada se pojave za osobu specifični okidači (npr. strah od neuspeha, greške i sl.). Saveti ne mogu zameniti psihoterapijski proces, niti nude intsnt rešenja, ali mogu poslužiti kao smernica za dalje razmišljanje i rad na sebi. Saveti koji se tiču perfekcionizma i koji mogu pomoći da se odrasla evaluacija situacije tj. Odraslo ego stanje uključi u proces donošenja odluke, su sledeće: 1. Kada se greška dogodi, zapitajte  sebe, koje su zaista realne posledice te greške, dešava se da osoba katastrofizira posledice, koje nisu utemeljne u realnosti;

2. Dobro bi bilo da razmislite, a potom zapišite realne mogućnosti u ispunjavanju određenog standarda, u skladu s vašim trenutnim kapacitetima, to može pomoći da se stvari završavaju do kraja, korak po korak, cilj po cilj, segment po segment. Ne postoje mali i veliki koraci niti mali i veliki ciljevi, vi pridajete značenje, i potavljate prioritet; 3. Vežbajte da drugima govorite da je Ok kada se greška dogodi, to može pomoći da se smanji „oštrica“ unutrašnjeg kritičara. Nekad je lakše da osoba počne da daje dozvolu za grešku drugima, a vremenom se ti negujući aspekti ličnosti preusmere i na samu oob; 4. Posmatrajte širu sliku. Kod perfekcionizma, dešava se da osoba ima tendenciju da selektivno posmatra realnost, zato je poželjno sagledati stvari iz šire perspektive, tad se izlazi iz crno-belog posmatranja realnosti. Dobro je da se osoba seti i svojih uspeha, a ne da se fokusira na određenu grešku. Ono što radimo i kako radimo ne definiše automatski vrednost našeg unutrašnjeg bića. Ok smo i kad grešimo. Greška ne defeniše naše unutrašnje biće, ona može pomoći da iz nje učimo; 5. Dalje, osoba može za jedno NE, da napiše dva DA. To mora biti realno, za osobu istinito i uvremenjeno u konkretnoj situciji. Ova vežba, može doprineti sagledavanju šire perspektive, umesto crno-belog posmstrnjaa realnosti. Primera radi: „Ništa ovaj izveštaj ne valja“ (Jedno NE), šira realna i za osobu istinita perspektiva (Dva DA): „Danas sam lepo komunicirao/la sa kolegama“; „Danas sam uzeo pauzu koju zaslužujem; 6. Možete pisti listu. Za nešto što tek sledi, zapišite šta bi za vas bilo perfektno sa jedne strane, a sa druge, ŠTA JE DOVOLJNO DOBRO. Ne mora biti savršeno, Ok je da  bude dovoljno dobro, fokusirajte se na taj aspekt; 7.Pronađite makar jednu osobu u okruženju koja vas bezuslovno prihvata, bez obzira na trenutni uspeh/neuspeh. To može, za početak, pomoći da osoba doživi sopstvenu vrednost i van toga „koliko je savršen/a“, dok se to ne integriše autentično.

 Zapamtite ovo je proces, koji zahteva vreme, strpeljenje, autentičnu motivaciju i individualno je koliko je vremena potrebno, zato udahnite duboko, veliki korak ste npravili što ste nam pisali i bili otovoreni. 

Veliki pozdrav,

prof. dr Aleksandra Đurić, psihoterapeut, 101 TA instruktor,  ispred Psihoresurs tima.

Korisnik piše:

Penzioner sam, imam dvoje dece. Cerka zivi van zemlje, a sin u Bg sa zenom i dvoje dece. Odnosi sa sinom i snajom nisu najbolji, po mom misljenju, mada to on ne primecuje. Decu vidjamo po pola sat ili sat, dok njeni idu sa njima na letovanje, decu izvode spavaj kod njih.kod bas nisu nikad prespavali Sve me to boli I ne umem da se izborim. Nocu mi je najgore, ne spavam uopste od velike tuge inpraznine.

Odgovor:

Poštovani,

Hvala Vam na poverenju.

Pre nego što odgovorim na Vaše pitanje važno mi je da skrenem pažnju na važan detalj.

Jedan od osnovnih zadataka roditelja jeste da pomogne detetu da odraste u samostalnu osobu koja će bez osećanja krivice i sputanosti otići od roditelja i živeti svoj život kako želi. To znači da ste Vi i Vaša supruga svoj roditeljski zadatak obavili odlično. Snabdeli ste oboje svoje dece sa dovoljno dozvola za slobodan život. Na tome Vam od sveg srca čestitam.

Vaša potreba za većim stepenom bliskosti i dužim vremenakim periodom provedenim sa unučićima govori o Vašoj posvećenosti porodici. Verujem da otvoren razgovor otvara puteve, rešava mnoge probleme, a odnose čini kvalitetnijim. Tako i u Vašoj situaciji.

Otvoreno razgovarajte sa svojim sinom. Podelite sa njim šta Vam nedostaje i kako se osećate. Recite mu šta Vam je tačno potrebno i kako ćete se osećati ukoliko budete više vremena proveli sa njegovom decom. 

Želim Vam puno lepih i ispunjenih trenutaka sa unučićima i decom.

Filip Stojković

Korisnik piše:

Dobro vece,saznala sam da me je suprug prevario imam dvoje maloletne,sada Sam u jako teskoj situacij I jako psihicki lose. Mislim da bi mi pomogao neki strucni savet.

Odgovor:

Hvala Vam na poverenju i pitanju. 
Verujem da Vam je teško. To jeste tužno i bolno saznanje.
Jedna od opcija je prekid odnosa, bez daljeg objašnjavanja. S obzirom na to da imate dvoje dece i da ste nam pisali za savet verujem da želite više od jedne opcije. To je zaista važno, jer je širenje opcija u kriznim situacijama ključno za donošenje mudrih i zrelih odluka.
Najpre bi Vaš partner trebao da sazna kako se vi osećate, koliko Vas je to povredilo. Da mu pokažete svoju ljutnju i tugu. Deca naravno trebaju biti zaštićena jer se to tiče vas dvoje.
Prevare u brakovima i vezama se na žalost dešavaju. I po pravilu znak su da u odnosu nešto nije štimalo. Vrlo je izazovno biti u paru, imati decu, raditi, stvarati a ostati privržen partneru/partnerki. Kada se previše investitamo u jednoj od životnih uloga, ostane manje energije za investiranje u one druge. Nije lako balansirati.
Važno je da budete iskreni sa sobom, da date sebi odgovor možete li da se još jednom investirate tako što ćete pokrenuti razgovor o vašem odnosu. Gde ste sada, kako ste tu došli, zašto je imao potrebu za nečim izvan vašeg odnosa? Ukoliko se odlučite za rad na odnosu i prevazilaženje problema verujem da bi vam od izuzetne koristi bila bračna/partnerska terapija/savetovanje.
Puno sreće Vam želim, Filip Stojković.