Koliko traje psihoterapija?

Ljudi koji kreću na psihoterapiju najčešće dolaze sa nečim sto ih muči, pravi problem, sa neprijatnim emocijama. Ono što žele jeste da se što pre oslobode tenzije i intenziteta neprijatnih osećanja. To je sasvim prirodno, jer ljudi nisu tako ,,napravljeni” da pate, da se muče, da osećaju bilo koju vrstu bola i da time budu srećni i zadovoljni. Patnja nije ,,normalno” stanje, nije nešto što treba u nedogled trpeti.

Nestrpljivost u rešavanju problema i otklanjanju neprijatnosti je verovatno jedna od najuobičajenijih pojava u psihoterapiji, barem u početku. Zato je sasvim uobičajeno pitanje ,,Koliko će ovo da traje?” ili ,,Kada će meni biti bolje?”. Odgovor na to pitanje je kompleksan i vrlo teško predvidiv. Neprijatna osećanja, tenzija, patnja nisu sav problema na kom se radi. To su zapravo simptomi. Na taj način se manifestuje dublja problematika sa kojom ljudi na psihoterapiju dolaze.

Ono čime se na psihoterapiji bavimo jesu uzroci problema, ono što nelagodu stvara, što frustrira, što ne dozvoljava da se do želejnog cilja dođe, što koči rast i razvoj. A za to je potrebno vreme. Potrebno je vreme za upoznavanje terapeuta i klijenta, da terapeut čuje, razume klijenta i sa čim on dolazi. Da se zajedno upuste u potragu za uzrocima, a onda i da se zajedno posvete nalaženju rešenja.

stan-laurel-1643774_960_720Kako različite vrste psihoterapija mogu uticati na trajanje procesa?

Dužina trajanja psihoterapije može zavisiti i od psihoterapijskog modaliteta. Tako su psihoterapije psihoanalitčkog i psihodimaskog usmerenja po pravilu ,,duže” dok su psihoterapije bihejvioralno usmerene ,,kraće”. Prva se bavi shvatanjem problema, uzorak, načina na koji je problema nastao, koji je udeo nas u našem problema, šta mi to radimo (ili ne radimo) pa problema postoji i kako sve to razrešiti. Bihejvioralne su usmerenije na kratkoročne ciljeve i kako promenom u ponašanju što brže rešiti postojeću problematiku. Naravno sve ima svoje, pa tako ove druge iako su ,,brže” često su primenjive u toj određenoj problematičnoj situaciji, ali ne rešavaju problema u korenu i zato se on može ponoviti na drugom mestu, na drugačiji način. Dok prvi tip psihoterapije, iako možda duži usmeren je na trajno rešenje.

Neke vremenske odrednice možda se i mogu dati. Npr. ako neko dolazi sa tim da ne može nikako da položi ispit ni iz petog puta, moguće je da se u par susreta može naći neko povoljno ,,brzo” rešenje. Ali ni to nije pravilo. U zavisnosti od uzroka terapija može trajati od nekoliko susreta, preko nekoliko meseci, pa do par godina.

Važnost strpljivosti u psihoterapiji  fish-1331930_960_720

Bilo je reči o tome da trpljenje nije suština života, zapravo zadovoljstvo u patnji najčešće je patološko. Ipak, ako želimo da radimo na sebi, da napredujemo, razvijamo se i rastemo, neophodno je da imamo razvijenu sposobnost trpljenja, toleranciju na frustraciju. To je korisna veština jer omogućuje da odložimo svoje zadovoljstvo, da se strpimo i pretrpimo ono što je neophodno dok ,,ne stignemo” do željenog cilja. To znači da je određena doza neprijatnosti neminovna kada mislimo o napretku.

Ljudi su kompleksna bića (što ne znači da smo nužno i komplikovani) i jeste važno da sebi i svom razvoju posvetimo dužnu pažnju. To je i način na koji sebi pokazujemo ljubav, brigu i želju za napretkom. Razvoj nije baš prijatan, ume da bude i bolan, frustrira, to je sve istina, ali i bebu bole pluća kada prvi put udahne i zato plače, dete je frustrirano što ne može da dohvati nešto što želi i zato prohoda. Frustracija podstiče razvoj. Prvihvatanje neprijatnosti je od izuzetnog značaja za razvijanje kroz psihoterapiju jer nećemo do opšte sreće i zadovoljstva doći ,,preko noći“.

6254409229_02eb33069f_bKako da znamo gde smo u odnosu na cilj i kada je terapija gotova?

Procena dokle je terapija stigla u odnosu na cilj uvek se može izvršiti. Na početku terapije, u prvih par susreta iskristališe se cilj koji treba postići. Što je cilj precizniji, to će i merila za ocenjivanje postignuća biti tačnija. Zato se uvek može promeriti distanca u odnosu na početnu i krajnju tačku psihoterapije. A terapija je gotova onda kada je cilj postignut. Ako je početni cilj bio npr. osećati se dobro i kada je kritika upućena, uvek se može oceniti koliko je to bolje u ovom trenutku u donosu na cilj. Ako je početna tačka bila ,,plakanje pri svakoj kritici“, a krajnja tačka je ,,biti uzdržan, saslušati kritiku i proceniti koliko je ona na mestu“, onda nije tako teško proceniti koja je trenutna pozicija.

Važno je naglasiti da cilj psihoterapije nije samo rešavanje problema, već i edukacija za život, što znači da se tokom terapija uči kako biti sam sebi terapeut nakon što se terapija završi. Kako se starati o sebi, kako sebe negovati, rešavati probleme i sebe voleti. Voleti razvoj, biti posvećen razvoju, ulagati u razvoj svojih potencijala jeste, možda, i najvažnija ,,lekcija“ koja se kroz proces psihoterapije uči.

Tekst napisao i uredio:

Filip Stojković član TAUS-a

TAUS

Balkanska Asocijacija za Transakcionu Analizu

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *